Džuli Mekfaden je američka medicinska sestra na odeljenju palijativne nege, a ova žena ima preko 15 godina iskustva u brizi o pacijentima na samrti. Postala je poznata i na društvenim mrežama zahvaljujući tome što se bavi osetljivom, ne tako popularnom tematikom - fenomenom smrti i svim onim što istu prati.
Džuli se trudi da običnom čoveku približi pojam smrti, ali i da pomogne svima da lakše prihvate smrt svojih voljenih, te otkriva neke manje poznate činjenice o trenucima umiranja, a koje je spoznala kroz dugogodišnji rad sa ljudima na samrti.
"Jedne noći su me pozvali da vidim novu pacijentkinju na odeljenju palijativne nege. Posle prve provere, verovala sam da je samo nekoliko sati ili dana dele od smrti. Njena deca, sva u ranim dvadesetim, bila su evidentno zabrinuta za svoju majku i odmah su počela da mi postavljaju pitanja poput: "Kada može da počne sa fizikalnom terapijom?" i "Koliko će biti potrebno da ponovo prohoda?"
Dok sam stajala tamo, dajući sve od sebe da odgovorima na ova pitanja iskreno, ali u isto vreme saosećajno, srce mi se steglo. Nisu imali pojma šta se zaista dešava. Niko im u bolnici nije rekao da im majka umire ili, ako im je rečeno, nisu to razumeli.
Nije retkost da porodice ne razumeju tačno šta se dešava sa njihovom voljenom osobom koja je bolesna, ili ponekad minimiziraju posledice bolesti. Uglavnom, kada osetim da je to po sredi, volim da objasnim kako znam ono što znam.
Dala sam im kratak opis pogoršanja bolesti njihove majke i počela da ukazujem na simptome koje sam primetila. "Radim ovo već veoma dugo i moram da vam kažem, mislim da se vaša majka bliži kraju svog života", rekla sam na kraju. Takođe, istakla sam da njihova majka izgleda kao da joj je udobno, što je uvek dobro u tim trenucima, ali je još jedan znak da je smrt verovatno blizu. Ukazala sam im na promene u njenom disanju, na promene u boji kože i na nedostatak reakcija, imala je sve predznake predstojeće smrti.
Činilo se da razumeju šta govorim. Rekla sam im da ako postoje članovi porodice ili prijatelji koje žele da pozovu, sada je vreme za to. Oni su počeli sa pozivima, a ja sam počela da menjam bolničku haljinu i posteljinu njihovoj majci, vodeći računa da joj bude udobno i čisto. Posle toga sam pozvala porodicu u njenu sobu kako bi mogli da provedu vreme sa njom. Rekla sam im da joj je smrt sve bliža.
Pre nego što sam otišla, rekla sam im: "Ako se nešto desi, pozovite nas, odmah ćemo doći". Te noći, kod kuće, nisam mogla da prestanem da mislim na ovu porodicu, nadajući se da će majka mirno umreti i da će njena deca biti dobro. Konačno sam zaspala, znajući da će ona biti mrtva do jutra. Sledećeg dana sam pozvala decu pacijentkinje. Sin se javio na telefon i zvučao je srećno. Pitao sam ga kako su. "Da, sve je super kod nas. Mama upravo sprema palačinke."
Vilica mi je pala od šoka. Ona je budna, svesna? Živa? Jede palačinke? Naravno, ništa od ovih stvari nisam rekla preko telefona. Samo sam rekla: "Vau! Divno! Da li će vam smetati ako svratim?" Morala sam da vidim ovo svojim očima! Kad sam došla do kuće, ona je sedela za stolom, jela palačinke, smejala se, pričala, šetala okolo. Nikada za 15 godina koliko radim nisam videla da se neko u toj meri povratio, nakon što je bio tako neverovatno blizu smrti.
Moj um je pokušao da razume i objasni ovo na naučan način. Mislila sam da je to nalet energije, koji se ponekad dešava, kada neko ko je blizu smrti izgleda veoma dobro dan ili dva , ali potom se stanje ponovo pogoršava i on umire. Ali ispostavilo se da sam ponovo pogrešila. Njihova majka je živela još tri meseca, šetala, pričala, jela i uživala u svojoj deci do samog kraja. Zaista verujem da sam bila svedok manjeg čuda.
Volim da podelim ovu priču, ali još uvek nisam ispričala najvažniji deo ove priče. Te prve noći kada sam je posetila, dok su njena deca bila u drugoj sobi obaveštavajući bliske ljude da im majka umire, ušla sam da proverim kako je ona i dobila sam iznenadnu viziju onoga što pretpostavljam da bi mogao da bude anđeo.
Teško mi je da pišem i ovome jer zapravo ne verujem u anđele, niti razumem u potpunosti čemu sam bila svedok. Ipak, pokušaću da vam opišem to što sam videla. To nije bilo onako kako biste mislili da anđeo može da izgleda. Bilo je to ogromno biće, nimalo nalik na slatke bebe heruvima na čestitkama, koje je izgledalo kao da stoji iznad kreveta njihove majke.Ono nije bilo strašno. Bila je to velika, lepa, anđeoska stvar.
Nisam to videla očima, kao što trenutno vidim ekran svog kompjutera dok ovo pišem. Bilo je to više kao vizija u mom umnom oku, a potom i jasan osećaj.
Videla sam oblik poput velikog čvrstog bloka, protezao se sve do plafona. Bio je čvrst i širok kao automobil. Dat mi je osećaj da ima krila, ali su bila uvučena unazad, tako da nisam mogla da ih vidim, ali sam znala da su tamo. Bio je krem boje i nagnut nad bolesnikov krevet. Nije bilo crta lica. Ostavljao je osećaj dominacije - moćno, sigurno, snažno.Uopšte nije bilo zastrašujuće, ali takođe nije bilo ni nežno ni puno ljubavi. Osećala se iskonska moć. Kad bi mogao da govori, rekao bi: "Rešiću ovo".
Imao sam osećaj da tom biću nije stalo do mene. Delovalo je više kao da je njegov glavni fokus na to da bude sa osobom u bolesničkom krevetu.
Da li sam videla anđela? Ne znam. Sve se dogodilo za nekoliko sekundi.
Sledećeg jutra sam se pitala: "Da li sam to zaista videla?" Ali kada sam sledećeg jutra videla ovu ženu kako jede palačinke, morala sam da se još jednom zapitam. Mislim da jesam.
Kada podelim ovakve priče, još uvek osećam pomalo sramote. Ova mistična iskustva su za mene vrlo netipična. Da budem jasna, ja se bavim naukom i fiziologijom umiranja. Ja imam medicinsko razumevanje za svaki od znakova koje vidimo kada neko aktivno umire. Biološki, oni imaju smisla. Razumem zašto se dešavaju i zahvalna sam što se dešavaju.
Ne razumem iskustvo koje sam vam upravo ispričala, i ne znam da li ono dokazuje da postoji zagrobni život, ali mislim da dokazuje da smrt može da bude lepa i da je se ne treba bojati."
Stil / Blic žena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
