Godine 1998. svet je polako krenuo da prelazi u novi milenijum, dok je internet tek počeo da osvaja svet. Za jednu devojku, po imenu Džulija Hil, leto te godine, kao i naredne godine koje će uslediti, postale su istinsko iskušenje ne samo za njenu snagu, već i za njena uverenja.
Postala je učesnica jedne od najpoznatijih i najrizičnijih ekoloških akcija tog vremena — borbe za očuvanje sekvoje po imenu Luna.
U čemu se sastojala ta borba i kako je Džulija provela dve godine na drvetu, silazeći s njega samo u krajnjoj nuždi?
Sekvoja Luna nije bila samo obično drvo. Ovo džinovsko drvo u Kaliforniji, staro nekoliko hiljada godina, bilo je živi svedok istorije. Postalo je simbol poslednjeg pokušaja očuvanja šuma devedesetih godina, kada su drvoseče počele masovno da seku drveće u okolini sela Staford.
Kada je pretila opasnost da će Luna biti posečena, aktivisti su započeli borbu za očuvanje ovog jedinstvenog drveta i drugih predstavnika lokalne flore. Već tada je bilo jasno da ljudska aktivnost ne samo što uništava prirodne resurse, već i ozbiljno narušava ekosisteme.
Kada su vlasnici zemljišta odlučili da poseku parcelu na kojoj je rasla Luna, aktivisti su primenili već isprobanu strategiju – penjanje na drveće kako bi sprečili drvoseče.
Ova taktika se pokazala uspešnom: 1985. godine u Oregonu sličan protest zaustavio je seču drveća, a akcije su postajale sve popularnije. Aktivisti su sve češće koristili ovu metodu, ne samo da bi zauzeli drveće, već i da bi stvarali pravne i društvene prepreke za seču.
Međutim, Džulija Hil je otišla korak dalje. Ona nije bila samo aktivistkinja, već simbol borbe za prirodu. Boreći se za očuvanje sekvoje, Džulijina akcija postala je prava provera izdržljivosti, kako za nju samu, tako i za celo ekološko pokretanje.
Kako bi zaštitila Lunu, Džulija je donela odluku da postane deo tog drveta, bukvalno posvetivši deo svog života u zaštiti. Iako je to bilo izuzetno teško, bila je spremna da rizikuje ne samo svoju bezbednost, već i zdravlje radi očuvanja prirode.
Šta je privuklo aktiviste u ovoj borbi? Nije se radilo samo o želji da zaustave seču. Sekvoje koje su rasle u tom regionu bile su među najstarijim i najvišim drvećem na planeti. Njihova starost je često prelazila hiljadu godina, a ta stabla su stajala tu mnogo pre nego što su Evropljani kročili na američko tlo.
Seča ovih džinova značila bi ne samo gubitak jedinstvenog prirodnog blaga, već i nenadoknadivu štetu celokupnom ekosistemu. Iako su aktivisti bili svesni opasnosti svojih postupaka, niko nije mogao da predvidi da će borba trajati pune dve godine.
Džulija Hil nije bila prva osoba koja se penjala na drvo kao deo protesta. To je već bila isprobana, ali vrlo opasna taktika. Penjanje i boravak na drveću koristili su se još od kraja osamdesetih godina i postajali sve popularniji.
Aktivisti su, penjući se na visoka stabla, bukvalno postajali deo šume, a njihovi postupci nisu bili samo čin protesta, već i ozbiljan izazov za drvoseče i vlasti. Ovaj pristup nije zahtevao samo fizičku snagu i izdržljivost, već i spremnost na dugotrajnu mentalnu borbu.
Tokom ovog protesta na drvetu, aktivisti su se trudili da primoraju kompanije koje se bave sečom šuma da privremeno obustave svoj rad. Međutim, glavno oružje nije bila fizička prepreka, već pravne i društvene posledice koje su pratile ove akcije.
Protesti su često dovodili do brojnih sudskih sporova i drugih komplikovanih situacija. Ovo nije bila samo borba za jedno drvo, već borba za očuvanje prirode u celini i apel čovečanstvu da ne nastavi sa uništavanjem prirodnih bogatstava radi sopstvenih interesa.
Džulija Hil, poznata pod nadimkom "Leptir" (Butterfly), bila je mnogo više od aktivistkinje. Njeno ime postalo je simbol borbe za prirodu, a njena neobična priča povezana je sa jednim od najzanimljivijih protesta protiv seče šuma. No, pre nego što je postala zaštitnica ekologije, Džulija je vodila život pun putovanja, traganja za sobom i, naravno, brojnih izazova. Ko bi pomislio da će devojka, koja je odrasla u prikolici, postati ne samo glas aktivista, već prava heroina svog vremena, piše portal "Dzen".
Džulija je rođena u porodici propovednika i od detinjstva je njen život bio povezan sa kretanjem, putovanjima i istraživanjem prirode. Sa roditeljima je stalno putovala širom zemlje, boravila u kampovima i provodila vreme na svežem vazduhu, daleko od gradske vreve.
Ovakav način odrastanja duboko se urezao u njenu dušu i ostavio neizbrisiv trag u njenom životu. Međutim, Džulija u početku nije obraćala mnogo pažnje na probleme prirode. Kao i mnogi drugi ljudi, bila je fokusirana na karijeru i materijalna dobra, ne razmišljajući o zaštiti životne sredine.
Sve se promenilo 1996. godine, kada je Džulija doživela ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Pijani vozač koji je udario u njen automobil naneo joj je teške povrede, uključujući traumatsku povredu mozga. Oporavak je trajao više od godinu dana, tokom kojeg je Džulija počela da preispituje svoje životne vrednosti.
To je bio trenutak kada je shvatila da materijalne stvari ne mogu zameniti istinski smisao života i da priroda, kojoj je do tada posvećivala malo pažnje, zahteva zaštitu. Aktivizam je za nju postao novi put, iako su njeni prvi koraci u ekološkim inicijativama bili više iz radoznalosti nego iz dubokog uverenja. Ubrzo je pronašla svoj životni cilj.
Njeno prvo upoznavanje sa ekološkim pokretom dogodilo se 1997. godine, kada je učestvovala u protestima protiv seče šuma u Kaliforniji. Međutim, ono što je usledilo promenilo je ne samo njen život, već je i postavilo Džuliju u centar međunarodne pažnje.
U decembru 1997. godine Džulija Hil se našla među aktivistima koji su pokušavali da spasu džinovsku sekvoju od seče. Sekvoja, koja je dobila ime Luna, rasla je u okolini Staforda, a njena seča bila je deo velikog projekta krčenja šuma.
Ovo stablo bilo je staro više od hiljadu godina, a visina mu je prelazila 70 metara. Za aktiviste, ovo nije bilo samo drvo, već simbol borbe za očuvanje prirode. Džulija je odlučila da postane deo tog simbola. Predložila je da ostane na platformi izgrađenoj na vrhu drveta na nedelju dana. Međutim, zapravo je provela na drvetu dve godine, a za to vreme Luna je postala poznata širom sveta.
Od 10. decembra 1997. do 18. decembra 1999. godine Džulija Hil je živela na drvetu, u kućici izgrađenoj na granama. Ona nije samo "živela" tamo — postala je deo ove džinovske sekvoje.
Prvog dana, kada je na nebu bio pun mesec, a zalihe hrane dostavljene na platformu, aktivisti su odlučili da drvetu daju ime Luna. Međutim, Džulija je odlučila da ostane na drvetu, iako je prvobitno planirano da akcija traje kratko. Ona je nastavila da ostaje još dve god
ine, uprkos pretnjama i prirodnim izazovima s kojima se suočila.
Život na drvetu bio je sve samo ne lak. Džulija je preživela ledene kiše, uragan El Ninjo sa vetrovima brzinom većom od 40 kilometara na sat, kao i napade lokalnih radnika i agresivno ponašanje policije. Ali Džulija je bila odlučna.
Koristila je mobilni telefon za komunikaciju sa spoljnim svetom, koji je punila solarnim panelima. Putem telefona je čak učestvovala na koncertu organizovanom za prikupljanje sredstava za ekološke inicijative. Prikupljeno je oko 50 hiljade dolara, koji su kasnije pomogli da se zemljište oko sekvoje dodeli Univerzitetu Humbolt, koji je obećao da će ga zaštititi.
Postupak Džulije Hil doneo je željene rezultate. Protest je privukao pažnju cele zemlje, a pritisak na kompanije za seču postao je nepodnošljiv. Na kraju, kada je postalo jasno da je seča zaustavljena, Džulija je sišla s drveta, završivši svoj dvogodišnji protest.
Međutim, njena misija nije završena. Ubrzo je napisala knjigu o svom iskustvu, osnovala fond za zaštitu prirode i nastavila da se bavi ekološkim inicijativama kao javna ličnost. Njen primer inspirisao je mnoge, a sama Džulija postala je simbol važnosti zaštite prirode, čak i korišćenjem neobičnih metoda.
Ipak, nije sve bilo tako jednostavno. Godine 2000. samo nekoliko meseci nakon što je Džulija napustila drvo, sekvoju Lunu su napali vandali. Motornim testerama drvo je ozbiljno oštećeno, s povredama debla dubokim 81 centimetar i oštećenjem kore skoro do polovine drveta. Na sreću, zahvaljujući naporima volontera i naučnika, Luna je spašena. Ojačana je čeličnom konstrukcijom, a oštećeni delovi tretirani su posebnim preparatima.
Priča o Džuliji Hil i sekvoji Luni nije samo priča o borbi za jedno drvo. To je priča o tome kako pojedinac, prevazišavši lične tragedije, može pronaći svoje zvanje u zaštiti prirode, o tome kako je važno staviti prirodu u središte svih vrednosti i boriti se za njeno očuvanje.
Sekvoja Luna postala je simbol ne samo zaštite šuma već i činjenice da jedan čovek može promeniti svet ako istinski veruje u svoju misiju.
NE PROPUSTITE
U nastavku pogledajte prilog o strogo čuvanoj prirodi u blizini Krupnja:
Bonus video:
