Budimir Davidović (1890–1980), prekaljeni ratnik iz Balkanskih ratova, dao je značajan doprinos u borbama protiv austrougarskih i bugarskih trupa tokom Prvog svetskog rata.
Kroz njegov ratni put protezala se Albanska golgota, dolazak na Krf i učešće u slavnom proboju Solunskog fronta. Neprijateljske snage mu nisu toliko pale, koliko siromaštvo i to što država nije htela da mu pomogne, pošto je braneći je ostao invalid bez jedne ruke.
Izviđač iza neprijateljske linije
Njemu su se poveravali najteži izviđački zadaci, a on je hrabro prelazio neprijateljske linije, fraćao se i podnosio izveštaje o brojnosti kretanju neprijatelja.
Nekoliko puta su njegovi saborci pomislili da je poginuo kada su se začuli pucnji na strani neprijateljske vojske i svaki put ih je Budimir obradovao kada se posle dan ili dva skrivanja i izviđanja vraćao u četu. Ponekad bi sa sobom doveo i ratnog zarobljenika što je bilo izuzetno važno našoj vojsci za otkrivanje više informacija o neprijateljskim planovima.
Poslednju borbu imao je kao pripadnik jurišne čete u koju se prijavio početkom 1918. godine. Prilikom napada na položaje Krvavi Zub - Obla Čuka, Kravice - Zapadni Veternik usledila je borba prsa u prsa sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem.
17 uboda u jednoj borbi
U toj borbi Budimir Davidović je bio ranjen sa sedamnaest uboda. U toku borbe na njega je bačena i ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka, a u bolnici je izvađeno iz njegovog tela 74 parčeta od bombe.
"Napravismo pokolj, ali izbodeše me na 17 mesta..." navode se Davidovićeve reči u knjizi "Vitezi slobode" Milana Šantića, piše "Blic".
Dok se oporavljao u bolnici, dobio je drugi put najveći srpski orden, Karađorđevu zvezdu sa mačevima, a saveznički, francuski general Gijom skinuo je sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i rekao: "Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se takvi junaci!"
Tako je hrabri Davidović za svoje junaštvo nagrađen sa sve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.
Ali kao što je i pretpostavljao da će kao invalid bez ruke teško moći da obrađuje svoju zemlju, te je zbog toga još na frontu razmišljao da sebi oduzme život, Budimira je nakon oslobođenja i povratka u Srbiju snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi.
"Umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi"
Bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a pošto je bio bez ruke, ljudi su ga u početku zapošljavali najviše iz sažaljenja. Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi, zbog čega je bio u nešto boljoj situaciji. Ipak, godine su prolazile i za ovog junaka bez ruke je život bio sve teži. Ovome svedoči i potresno pismo koje je 24. aprila 1942. uputio predsedniku Vlade koja je bila pod nacističkom upravom, Milanu Nediću.
"Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece".
Uspeo je da doživi duboku starost kada je 1980. preminuo u Čačku, u svojoj 90. godini, gde jedna ulica nosi njegovo ime.
U nastavku pogledajte dokumentarni film o Budimiru Davidoviću, velikom heroju Velikog rata:
NE PROPUSTITE
U nastavku pogledajte prilog o istoriji i kulturi Aranđelovca:
Bonus video:
