Albert Ajnštajn je bio razočarenje za celu porodicu kad se rodio: Baba zakukala kad ga je ugledala, a mama bila zgranuta

Albert Ajnštajn bio je razočarenje za celu familiju od trenutka kada je došao na svet 1879. godine.

"Debeo i predebeo!", kukala je njegova baka kada ga je videla prvi put. Paulina Ajnštajn, Albertova mama, bila je zgranuta veličinom i oblikom glave svoje bebe, koja je delovala preveliko i šiljato. Pitala se da njeno novorođenče nije neko vanzemaljsko čudovište.

S vremenom se porodica privikla na prinovu. Lekar je ubedio majku da je Albertova glava sasvim normalna, a nakon ranog detinjstva kao debeljuca, polako je počeo da raste i razvija se kao i ostala deca, s jednim izuzetkom, naime Albert je veoma kasno progovorio.

Njegovi roditelji konsultovali su specijaliste kako bi saznali da li pati od nekog poremećaja. U to vreme, mnogi su smatrali da s tihim osobama nešto nije u redu. A porodična služavka dala mu je nadimak Blenta.

Prema porodičnom predanju, Albert je prekinuo ćutanje jedne večeri, kada je izjavio: "Ova supa je vrela". Sa velikim olakšanjem, roditelji su ga pitali zašto nije ranije progovorio. " Do sada nisam imao nikakvih primedbi", odgovorio je Albert.

A nakon što je progovorio, Albert je retko kad govorio ono što su ljudi hteli da čuju. Na primer, kada je imao dve godine, prvi put je video mlađu sestru Maju. Pomislivši da je igračka , pitao je roditelje: "Gde su joj točkići?" A kada je shvatio da njegova sestra nije mehanička sprava, Albert je postao njen najbolji drug, a ona njegov najvei navijač.

Maja je često nalazila svog brata kako šapuće sam sa sobom. Vežbao je dok nije bio siguran da sve može da izgovori naglas. " Svaka rečenica koju bi izgovorio, bez obzira na to koliko obična bila, bila je prethodno bezbroj puta ponovljena šapatom i nemilim pokretima usana", kasnije se sećala Maja. Albert je to radio sve do devete godine života.

Albert Ajnštajn je veći deo detinjstva proveo u nemačkom Minhenu, gde je njegov otac Herman s bratom Jakobom držao radnju s elektroopremom. Kao dečak bio je sklon ispadima, možda zbog poteškoća u govoru. A kada bi se naljutio celo lice bi mu pobledelo. Ponekad bi svoja nezadovoljstva iskaljivao na sestri.

Jednom prilikom je na Maju u napadu ljutnje bacio kuglu za kuglanje, a drugi put ju je zakačio ašovom u glavu. Do polaska u školu je naučio da kontroliše svoju narav, ali se nikada nije slagao sa nastavnicima i brzo je stekao glas rđavog učenika.

Vreme na časovima je provodio buljeći u prazno, razmišljajući o svemu, samo ne o školskom gradivu. Albert je naročito voleo da zbunjuje profesore. Obožavao je da im postavlja pitanja za koje je znao da nemaju odgovor. Njegov stav i neposlušnost najeli su jednog nastavnika da izjavi kako Albert nikada ništa neće postići u životu.

Albertova majka pomislila je da će muzika pružiti njenom sinu sredstvo za pozitivno ispoljavanje energije pa je unajmila profesora violine kada je napunio pet godina, ali Albertu su beskrajne vežbe bile toliko dosadne da je bacio stolicu na nastavnika koji je posle toga pobegao iz kuće u suzama.

Kada se Albert jednom prilikom razboleo i morao da leži u krevetu nekoliko nedelja, otac mu je dao kompas da se zanima i taj instrument zaokupio mu je pažnju mnogo više nego violina. Albert je bio opčinjen iglom koja uvek pokazuje sever, bez obzira na to kako se kompas kreće. Otac mu je objasnio da je to zbog nevidljive sile koja se zove magnetizam.

Albert je tako naučio da na svetu postoje nevidljive sile čija dejstva mogu da se mere i opaze. " To iskustvo ostavilo je na mene dubok i trajan utisak", kasnije je rekao naučnik, " Iza svih stvari moralo je da stoji nešto, duboko skriveno". Do kraja života Albert se posvetio izučavanju tih tajanstvenih sila.

Napokon je Albert pronašao nešto što ga je zainteresovalo. Bilo mu je potrebno samo još da pronađe jezik koji bi mu pomogao da shvati fizičk svojstva i da svoje ideje prenese drugima. Taj jezik pronašao je u matematici.

Za vreme posete Ajnštajnovima, Albertov ujak Jakob primetio je da njegov nećak u slobodno vreme rešava matematičke probleme. Iako je Albert bio isuviše mlad za tako nešto, Jakob mu je otkrio algebru. Zajedno su radili na nezgodnim problemima kao da su bili deo neke igre. Albert bi se glasno oglasio svaki put kada bi rešio zadatak pre ujaka, što je bilo poprilično često.

Još jedan gost njihovog domaćinstva primetio je Albertovo interesovanje za brojeve. Maks Talmej, mladi student medicine, večerao je s Ajnšajnovima svakog četvrtka i jedne večeri je Albertu poklonio knjigu iz geometrije. On ju je ubrzo prešao celu i rešio sve zadatke.

Uskoro je Albert našao novi hobi-svet oblika i uglova. Svakog četvrtka, kada bi Maks došao na večeru, Albert bi mu pokazao rešene zadatke. Posle geometrije pešao je na veće i složenije zadatke-infinitezimalni račun.

Uprkos tome što je Maks bio deset godina stariji od Alberta, ubrzo ga je prevazišao njegov desetogodišnji učenik. " Uzlet ovog matematičkog genija bio je takav da više nisam mogao da ga pratim" priznao je Maks kasnije. Počeo je Albertu da pozajmljuje i druge knjige iz fizike i filozofije, kako bi zaokupio dečakov um, koji se razvijao neverovatnom brzinom.

Što je više Albert saznavao , sve je viže želeo da uči. Čak se vratio i muzici. Sa razumevanjem odnosa između muzike i matematike, note i oktave odjednom više nisu delovale tako dosadno. Počeo je da uzima časove violine, doduše kod novog nastavnika.

Kada je 1893. napunio 14 godina, otac i ujak odlučili su da posao presele u Italiju, u potrazi za stabilnijim prihodima. Roditelji su tako ostavili Alberta u Minhenu da bi završio školobanje.

Međutim nakon šest meseci u zagušljivim učionicama i slušanja nastavnika kako ponavljaju teme koje ga nisu interesovale, Albert je počeo da beži iz škole. Nedostajala mu je porodica i hteo je da živi u Italiji, gde je klima bila topla tokom cele godine, zato je skovao plan da zauvek napusti Nemačku.

Uspeo je da ubedi lekara da napiše izveštaj kojim propisuje da mora da se preseli u blažu klimu zbog zdravstvenih razloga. Potom je ubedio nastavnika matematike da mu dopusti da ne dolazi u školu jer je nučio sve što je mogao.

Istini za volju, nastavnicima je Alberta bilo već preko glave i rado su mu videli leđa, a i samom Albertu je bilo drago da ode odatle. Ubrzo se Albert pridružio porodici u Italiji i iako je potrajalo dovršio je srednjoškolsko obrazovanje pa se upisao na univerzitet u Švajcarsku. Tamo je konačno imao slobodu da pusti um da luta i bavi se temama koje su ga najviše interesovale.

To je dovelo do važnih otkrića koja su ku jednog dana, pored mnogobrojnih drugih počasti, donela i Nobelovu nagrau iz fizike.

Bonus video: