Otac Gojko Perović, poznat po svojim smirenim i promišljenim stavovima, često ističe važnost skromnosti i pokornosti kod sveštenika.
U svom razmišljanju, on naglašava da sveštenici ne bi smeli sebe stavljati u centar pažnje, jer njihova uloga nije da budu glavna tačka interesovanja vernika. Kroz ovakva razmišljanja, otvara se pitanje duhovne ravnoteže i traženja pravog puta u veri, gde je važno da se svakodnevno trudimo da pronađemo meru između veštačenja i udaljavanja od Boga.
Naša se duhovnost pretvorila u to što smo grešni. Ali činjenica je da smo grešni i nosimo to kako treba.
Grešan si i živi, a ne, grešan si i izvrši samoubistvo.
"Imamo li greha? Imamo? E pa budimo ljude, nosimo to ljudski, a ne da kukamo što smo grešni. Treba svaki problem da nosimo ljudski i da se zahvaljujemo Bogu na svemu.
Tri vrste molitava koje postoje u crkvi su: prozbena, pokajna i blagodarstvena, ova treća nam nedostaje. Mi od Boga samo nešto tražimo i samo mu se kajemo. Ne treba da ukinemo ove prve dve, ali nam treba i ona blagodarstvena za ono što već imamo. Tu gubimo na naponu kad ne znamo da kažemo - Bože hvala ti za sve što imam."
"Kvazi duhovnost koja se pojavila u crkvi, nismo dostojni ništa da radimo zato što smo grešni. Treba da živiš kao čovek iako si grešan, a ne kao neka biljka.
Veliki je zadatak liturgijsku radost pretvoriti u život, a ostati čovek, ne glumiti nešto i ne veštačiti se zato što si bio čovek i zato što si se pričestio na liturgiji. Potencijal ljudskog biće je i da bude sveti i da bude otpadnik od Boga. Želeći da budemo prirodni i da budemo ljudi, onda se u potpunosti obesvetimo."
Ali postoje ljudi koji idu u drugu krajnost. Da ne bi delovao izveštačeno i da drugi komentarišu da glumim nešto jer sam vernik neću ni da postim, ni da idem u crkvu, ni da se suzdržim da govorim ružne reči.
Svakog dana imamo zadatak pred sobom da nađemo tu meru između bogootpadništva, da bismo pokazali da smo od krvi i mesa i nekog veštačenja koja ustvari i ne postoji niti ko traži takvu duhovnost.
Naša sveštenička služba je Bogoslovlje. Sveštenička služba treba da stavlja Boga u centar. Ali teško je odoleti iskušenju u koji mi sveštenici često upadnemo "Bože ja verujem u tebe, ali sačekaj ti malo, sad ću ja kao sveštenik da objasnim šta si ti mislio". A taj sveštenik ne bi ni postojao da nema Boga.
U vremenu kada ljudi, pod teretom problema i patnji, često zaboravljaju na Boga i svetitelje, Otac Gojko upozorava da se pažnja prečesto usmerava ka pojedincima, sveštenicima, umesto na suštinu vere – na Gospoda.
"Ne trebamo mi sveštenici nikada sebe da stavljamo u centar.
Ljudi koji su pod mukom dobijaju sugestiju da im je pomogao neki čovek, a ne Gospod Bog. U manastir Ostrog ljudi dolaze, a ne prizivaju ni ime Svetog Vasilija. Zaborave i na Boga i na Svetog Vasilija, nego traže nekog sveštenika da im pomogne.
Dakle, kroz ovakva razmišljanja treba da se vratimo na pravi put.
Svakog dana imamo zadatak sami pred sobom da nađemo tu meru između veštačenja i bogootpadništva."
