Miloš Savčić, često opisan kao najbogatiji Srbin svih vremena, je rođen 1865. godine u Svilajncu, u porodici trgovaca. Bio je višestruko obrazovan - školovao se u Beogradu, a potom i u Nemačkoj, tačnije u Minhenu, gde je završio Visoku tehničku školu. Njegovo bogatstvo, prema procenama, bi danas iznosilo oko 17 milijardi dolara.
Ono što je izdvajalo Savčića nije samo bila njegova izuzetna materijalna imovina već i njegova duboka odanost Srbiji.
Imao je priliku da učestvuje u izgradnji čuvenog Ajfelovog tornja u Parizu, ali je odlučio da se odupre tom pozivu kako bi se vratio svojoj domovini.
Godine 1901, Savčić je kupio veliku državnu šumu "Tara" i osnovao prvu parnu pilanu u Srbiji. Bio je pionir u razvoju infrastrukture izgradnjom pruge Niš – Knjaževac 1911. godine. Do izbijanja Prvog svetskog rata, gotovo 90 odsto radova na pruzi je bilo završeno, uključujući preko 30 tunela i 20 mostova. Međutim, ratne okolnosti su odložile puštanje pruge u upotrebu sve do 1920.
Savčić je takođe bio preduzimljiv u oblasti brodarstva i transporta, osnivajući kompaniju u Beogradu. Zarađeni novac je ulagao u više od 260 rudnika širom Srbije.
Ono po čemu se Savčić posebno isticao bila je njegova briga o radnicima. Bio je prepoznat kao izvanredan poslodavac svog vremena. Osim što im je pružao besplatne kuće, zemljište, ogrev, električnu energiju i zdravstvenu zaštitu, insistirao je na tome da je obrazovanje za decu od presudnog značaja. Stoga je obezbedio besplatno obrazovanje za decu radnika, prepoznajući obrazovanje kao ključ za bolju budućnost.
Njegova dela i filantropski doprinos široj zajednici i društvu Srbije svedoče o njegovom ne samo materijalnom već i moralnom nasleđu koje je ostavio iza sebe. Bio je primer posvećenosti svojoj zemlji i brige o ljudima, ostavljajući iza sebe trajni pečat kao vizionar i dobrotvor.
Miloš Savčić odabrao je mesto u Beogradu gde se pružao vinograd i na tom mestu sagradio kuću za sebe i svoju kćerku, označavajući početak stvaranja elitnog beogradskog naselja Dedinje. Ta raskošna vila na adresi Užička 15 vremenom je postala dom budućih vladara, među kojima i Josipa Broza Tita.
Porodice Savčić i Acović izbačene su 17. aprila 1941. iz svih svojih vila i stanova i nikada više nisu ušli u njihov posed. Bili su među prvih 100 talaca, uglavnom članova porodica uglednih i bogatih Srba koji su se našli na Starom sajmištu, pre nego što je postao Jevrejski logor Zemun.
Naravno, treba spomenuti da je Savčić posedovao mnogo nekretnina širom Srbije, Crne Gore, Makedonije i u zemljama regiona. Mnoge zgrade duž Knez Mihailove ulice u samom srcu prestonice takođe su bile u njegovom vlasništvu, a posedovale su isključivo neparni broj.
Savčić je takođe bio politički aktivan. Tokom 1920-ih postao je gradonačelnik Beograda i obavljao je tu funkciju godinu dana. Ranije je, zajedno sa Jovanom Cvijićem, osnovao Srpski komitet u Ženevi.
Svojim ličnim sredstvima je otplatio nepovoljni kredit koji je grad preuzeo pre njegovog dolaska, a koji je kočio privredni razvoj. U periodu dok je Savčić bio gradonačelnik, osnovane su gradska štedionica i električna centrala u Beogradu.
Miloš Savčić je preminuo prve ratne godine.
Često se poteže neosporna priča o mestu i razlogu Titovog počivanja usred Beograda. Većina zna, kao i za skoro celokupnu imovinu komunista da zapravo nije njihova, nego da je nepravedno oteta. Ipak, malo ko zna ko je bio Miloš Savčić, čija je "Kuća cveća" tj. posed na kome je ona izgrađena.
Posle rata, u vilu u Užičkoj 15 uselio se Tito, a na mestu gde je bila energana za toplu vodu, koja je srušena, kako kaže Lešić u intervjuu Novostima, po Jovankinom nalogu, kasnije je podignuta Kuća cveća. Priča kaže da je Tito bacio oko na zdanje u Užičkoj još sredinom tridesetih godina prošlog veka, a neki su ga tada čuli da je rekao: "E ovde ću živeti". U vilu se 1997. useljavaju i tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković.
Za izuzetan doprinos privredi i društvenom razvoju zemlje, dobio je mnoga odlikovanja: Orden Svetog Save I stepena, Jugoslovenske krune II stepena, Belog orla IV stepena i Krst Društva Crvenog krsta u Ženevi.
Postoji predanje da je Savčić bio veoma skroman, nikada zahtevan, nikada se nije žalio na gubitke niti hvalio zbog dobitaka. Uvek je bio velikodušan, pružajući pomoć kad god je bilo potrebno.
Nakon Savčićeve smrti, sva njegova imovina je nacionalizovana.
Stil/Biznisinfo/Novosti
