"Ja sam neurohirurg i nisam verovao u život posle smrti dok nisam doživeo kliničku smrt: Moj mozak dobio je 3 poruke"

Kao neurohirurg, nisam verovao u fenomen bliskih smrtnih iskustava. Odrastao sam u naučnom svetu, sin neurohirurga. Išao sam očevim putem i postao akademski neurohirurg, predavajući na Harvardskoj medicinskoj školi i drugim univerzitetima. Razumem šta se dešava sa mozgom kada su ljudi blizu smrti, i oduvek sam verovao da postoje dobra naučna objašnjenja za nebeska putovanja van tela koja su opisala oni koji su za dlaku izbegli smrt.

Mozak je zapanjujuće sofisticiran, ali izuzetno delikatan mehanizam. Smanjite količinu kiseonika koju prima za najmanju količinu i on će reagovati. Nije bilo veliko iznenađenje da su se ljudi koji su pretrpeli teške traume vraćali iz svojih iskustava sa čudnim pričama. Ali to nije značilo da su stvarno "putovali".

Iako sam sebe smatrao vernim hrišćaninom, bio sam više po imenu nego po stvarnom verovanju. Nisam zamerio onima koji su želeli da veruju da je Isus bio više od jednostavnog dobrog čoveka koji je stradao od strane sveta. Duboko sam saosećao sa onima koji su želeli da veruju da tamo negde postoji Bog koji nas bezuslovno voli. U stvari, takvim ljudima sam zavidio na sigurnosti koju su ta verovanja bez sumnje pružala. Ali kao naučnik, jednostavno sam znao bolje nego da im i sam verujem.

U jesen 2008. godine, međutim, nakon sedam dana u komi tokom koje je ljudski deo mog mozga, neokorteks, bio inaktiviran, doživeo sam nešto toliko duboko da mi je to dalo naučni razlog da verujem u svest posle smrti.

Znam kako skepticima zvuče izgovori poput moje, pa ću svoju priču ispričati logikom i jezikom naučnika kakav jesam.

Jednog jutra pre četiri godine, vrlo rano sam se probudio sa izuzetno intenzivnom glavoboljom. Za nekoliko sati, ceo moj korteks – deo mozga koji kontroliše misli i emocije i koji nas u suštini čini ljudima – se isključio. Lekari u Opštoj bolnici Linčburg u Virdžiniji, bolnici u kojoj sam i ja radio kao neurohirurg, utvrdili su da sam nekako oboleo od veoma retkog bakterijskog meningitisa koji uglavnom napada novorođenčad. E. coli bakterije su prodrle u moju cerebrospinalnu tečnost i izjedale su mi mozak.

Kada sam tog jutra ušao u hitnu pomoć, moje šanse da preživim u bilo čemu izvan vegetativnog stanja već su bile male. Sedam dana sam ležao u dubokoj komi, moje telo nije reagovalo, moj mozak višeg reda funkcioniše potpuno van mreže.

Onda, ujutru mog sedmog dana u bolnici, dok su moji lekari vagali da li da prekinu lečenje, oči su mi se otvorile.

Ne postoji naučno objašnjenje za činjenicu da je, dok je moje telo ležalo u komi, moj um – moje svesno, unutrašnje ja – bio živ i zdrav. Dok su neuroni mog korteksa bili zapanjeni do potpune neaktivnosti bakterijama koje su ih napale, moja svest bez mozga je otputovala u drugu, veću dimenziju univerzuma: dimenziju za koju nisam ni sanjao da postoji i za koju je stara, pre-koma bio bih više nego srećan da objasnim da je to jednostavna nemogućnost.

Ali ta dimenzija – u grubim crtama, ista ona koju su opisali bezbrojni subjekti bliskih smrtnih iskustava i drugih mističnih stanja – postoji. Ona postoji, a ono što sam tamo video i naučio me je bukvalno smestilo u novi svet: svet u kome smo mnogo više od naših mozgova i tela, i gde smrt nije kraj svesti, već jedno poglavlje u ogromnom, i neizmerno pozitivno, putovanje.

Nisam prva osoba koja je otkrila dokaze da svest postoji izvan tela. Kratki, divni pogledi na ovo carstvo stari su koliko i ljudska istorija. Ali koliko znam, niko pre mene nikada nije putovao u ovu dimenziju (a) dok im je korteks bio potpuno zatvoren, i (b) dok je njihovo telo bilo pod malim medicinskim nadzorom, kao što je moje bilo punih sedam dana moja koma.

Svi glavni argumenti protiv iskustava bliske smrti sugerišu da su ova iskustva rezultat minimalnog, prolaznog ili delimičnog kvara korteksa. Moje iskustvo bliske smrti se, međutim, dogodilo ne dok je moj korteks bio neispravan, već dok je jednostavno bio isključen. To je jasno iz težine i trajanja mog meningitisa, kao i iz globalnog kortikalnog zahvata dokumentovanog CT skeniranjem i neurološkim pregledima. Prema trenutnom medicinskom shvatanju mozga i uma, apsolutno ne postoji način da sam doživeo čak i nejasnu i ograničenu svest tokom svog vremena u komi, a još manje hiper-živu i potpuno koherentnu odiseju kojoj sam prošao.

Trebali su mi meseci da se pomirim sa onim što mi se dogodilo. Ne samo zbog medicinske nemogućnosti da sam bio svestan tokom svoje kome, već – što je još važnije – stvari koje su se dešavale za to vreme. Pred početak moje avanture, bio sam na mestu od oblaka. Velike, napuhane, ružičasto-bele koje su se oštro pokazivale na dubokom plavo-crnom nebu.

Više od oblaka — neizmerno više — jata prozirnih, svetlucavih bića zavila su nebom, ostavljajući za sobom dugačke linije poput traka.

Ptice? Anđeli? Ove reči su se javile kasnije, kada sam zapisivao svoja sećanja. Ali nijedna od ovih reči ne čini pravdu samim bićima, koja su se jednostavno razlikovala od svega što sam poznavao na ovoj planeti. Bili su napredniji. Viši oblici.

Zvuk, ogroman i grmeći poput slavnog pojanja, dopirao je odozgo, i pitao sam se da li ga krilata bića proizvode. Opet, razmišljajući o tome kasnije, palo mi je na pamet da je radost ovih stvorenja, dok su se uzdizala, bila takva da su morali da prave buku - da ako radost ne izađe iz njih na ovaj način, onda će jednostavno inače ne mogu da ga sadrže. Zvuk je bio opipljiv i gotovo materijalan, poput kiše koju možete osetiti na svojoj koži, ali vas ne pokvasi.

Vid i sluh nisu bili odvojeni na ovom mestu gde sam sada bio. Mogao sam da čujem vizuelnu lepotu srebrnastih tela tih svetlucavih bića iznad, i mogao sam da vidim naglo, radosno savršenstvo onoga što su pevali. Činilo se da ne možete da gledate ili slušate ništa na ovom svetu, a da ne postanete deo njega — a da se ne pridružite njemu na neki misteriozan način. Opet, iz moje sadašnje perspektive, sugerisao bih da uopšte ne možete da gledate ništa na tom svetu, jer sama reč "na" podrazumeva odvajanje koje tamo nije postojalo. Sve je bilo različito, ali sve je takođe bilo deo svega ostalog, poput bogatih i isprepletenih dizajna na persijskom tepihu... ili krilu leptira.

Još je čudnije. Tokom većeg dela mog putovanja, neko drugi je bio sa mnom. Žena. Bila je mlada i do detalja se sećam kako je izgledala. Imala je visoke jagodice i tamnoplave oči. Zlatno smeđe kose uokvirile su njeno lepo lice. Kada sam je prvi put ugledao, zajedno smo se vozili po površini sa zamršenim šarama, koju sam posle trenutka prepoznao kao krilo leptira. U stvari, milioni leptira bili su svuda oko nas - ogromni lepršavi talasi, koji su uranjali u šumu i ponovo se vraćali oko nas. Bila je to reka života i boja, koja se kretala kroz vazduh. Ženska odeća je bila jednostavna, poput seljačke, ali njene boje - puderasto plava, indigo i pastelna narandžasto-breskvina - imale su istu neodoljivu, super-živu živost kao i sve ostale. Pogledala me je pogledom koji bi, da ga vidiš pet sekundi, učinio da ti ceo život do te tačke vredi živeti, bez obzira šta se u njemu do sada dogodilo. Nije to bio romantičan izgled. To nije bio pogled na prijateljstvo. Bio je to pogled koji je nekako bio izvan svega ovoga, izvan svih različitih pregrada ljubavi koje imamo ovde dole na zemlji. Bilo je to nešto više, držeći sve te druge vrste ljubavi u sebi dok je u isto vreme bilo mnogo veće od svih njih.

Bez reči mi se obratila. Poruka je prošla kroz mene kao vetar, i odmah sam shvatio da je istina. To sam znao na isti način na koji sam znao da je svet oko nas stvaran - da nije neka fantazija, prolazna i beznačajna.

Poruka je imala tri dela, i ako bih morao da ih prevedem na zemaljski jezik, rekao bih da su pisali ovako:

• "Voljen si i negovan, dragi, zauvek."
• "Nemate čega da se plašite."
• "Ne možete učiniti ništa pogrešno."

Poruka me je preplavila ogromnim i ludim osećajem olakšanja. Bilo je to kao da sam dobio pravila igre koju sam igrao ceo život, a da je nisam u potpunosti razumeo.

"Ovde ćemo vam pokazati mnoge stvari", rekla je žena, opet, ne koristeći ove reči, već ubacujući njihovu konceptualnu suštinu direktno u mene. "Ali na kraju ćete se vratiti."

Na ovo sam imao samo jedno pitanje.

Gde nazad?

Duvao je topao vetar, poput onih koji izviru u najsavršenijim letnjim danima, bacajući lišće sa drveća i prolećući kao nebeska voda. Božanstveni povetarac. Sve je promenilo, pomerajući svet oko mene u još višu oktavu, višu vibraciju.

Iako sam još uvek imao slabu jezičku funkciju, barem kako mi o tome razmišljamo na zemlji, počeo sam bez reči da postavljam pitanja ovom vetru i božanskom biću koje sam osetio kako deluje iza ili unutar njega.

Gde je ovo mesto? Ko sam ja?

Svaki put kada sam nečujno postavio jedno od ovih pitanja, odgovor je došao momentalno u eksploziji svetlosti, boja, ljubavi i lepote koja je duvala kroz mene kao talas koji se razbija. Ono što je bilo važno u vezi sa ovim eksplozijama je da one nisu jednostavno ućutkale moja pitanja preplavljujući ih. Odgovorili su im, ali na način koji je zaobilazio jezik. Misli su direktno ušle u mene. Ali nije se mislilo kao što mi doživljavamo na zemlji. Nije bilo nejasno, nematerijalno ili apstraktno. Ove misli su bile čvrste i neposredne – toplije od vatre i vlažnije od vode – i dok sam ih primio, mogao sam odmah i bez napora da razumem koncepte za koje bi mi trebale godine da ih potpuno shvatim u svom zemaljskom životu.

Nastavio sam da se krećem napred i našao se kako ulazim u ogromnu prazninu, potpuno mračnu, beskonačne veličine, ali i beskrajno utešnu. Koliko god da je bila mrklo crna, takođe je bila prepuna svetlosti: svetlost koja kao da je dolazila iz blistave kugle koju sam sada osetio blizu sebe. Sfera je bila neka vrsta "tumača" između mene i ovog ogromnog prisustva oko mene. Kao da sam se rodio u veći svet, a sam univerzum je bio poput džinovske kosmičke materice, a kugla (za koju sam osetio da je nekako povezana, ili čak identična sa ženom na leptirovom krilu) je vodila ja kroz to.

Kasnije, kada sam se vratio, pronašao sam citat hrišćanskog pesnika iz 17. veka Henrija Voana koji je bio blizu opisu ovog magičnog mesta, ovog ogromnog, mastiljasto-crnog jezgra koje je bilo dom samog Božanstva.

"Postoji, kažu neki, u Bogu duboka, ali zaslepljujuća tama..." To je bilo upravo to: tamna tama koja je takođe bila puna svetlosti. Znam dobro kako sve ovo zvuči neobično, iskreno neverovatno. Da mi je neko — čak i doktor — ispričao ovakvu priču u stara vremena, bio bih sasvim siguran da su pod čarolijom neke zablude. Ali ono što mi se dogodilo bilo je, daleko od toga da bude zabluda, kao stvarno ili stvarnije od bilo kog događaja u mom životu. To uključuje dan mog venčanja i rođenje moja dva sina. Ono što mi se desilo zahteva objašnjenje.

Bonus video: