Petar II Petrović Njegoš ostao je zapamćen kao jedan od najvažnijih ličnosti u istoriji Crne Gore, čiji su rad i dela ostavili dubok trag kulturi svih naših naroda. Njegova dela i danas se izučavaju i cenjena su kao vrhunska ostvarenja južnoslovenskog književnog nasleđa. A njegove poslednje reči pokazuju kakav je zaista čovek bio i šta mu je bilo važnije od života.
Rođen je 13. novembra 1813. godine u selu Njeguši, blizu Cetinja, u tadašnjoj Crnoj Gori. Potekao je iz dinastije Petrović-Njegoš, koja je vladala Crnom Gorom od kraja 17. veka.
"Njegoš nije bio samo poezija i vladikovanje, bio je mnogo više od toga - i fizički i duhovno", ovim rečima najviše vole da ga opisuju Crnogorci. Petar II Petrović Njegoš bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski, poglavar Stare Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine, književnik, pesnik i filozof.
Njegoš je postao vladika Crne Gore 1830. godine, sa samo 17 godina, nakon smrti svog strica, vladike Petra I Petrovića. Tokom svoje vladavine, Njegoš je radio na modernizaciji Crne Gore i ujedinjenju crnogorskih plemena. Njegova politička vizija bila je usmerena ka jačanju centralizovane državne vlasti i borbi protiv turske okupacije. Uveo je mnoge reforme, uključujući osnivanje centralne narodne uprave i vođenje popisa stanovništva.
Njegoš je najpoznatiji po svojim književnim delima, od kojih je najznačajnija epska poema "Gorski vijenac", napisana 1847. godine. "Gorski vijenac" je epska drama u stihu koja se bavi temama slobode, junaštva, žrtvovanja i borbe protiv osmanske vlasti. Ovo delo je smatrano jednim od najvećih dostignuća srpske književnosti i jugoslovenske književnosti uopšte.
Njegov drugi značajan rad je "Luča mikrokozma" (1845), filozofska poema koja istražuje odnos između Boga, čoveka i univerzuma. U ovoj poemi, Njegoš se bavi pitanjima kosmologije, metafizike i religije, reflektujući svoje duboko religiozne i filozofske stavove.
Njegoš je umro 31. oktobra 1851. godine od tuberkuloze, bolesti koja je u to vreme bila česta i često smrtonosna. Sahranjen je na Lovćenu, planini koja dominira crnogorskim pejzažom, što je bila njegova želja izražena u testamentu. Njegov grob na Lovćenu postao je simbol crnogorske slobode i nacionalnog identiteta. Imao je samo 38 godina kada je preminuo, a za tako kratak život postigao je impresivne stvari koje će ga večno sačuvati od zaborava.
Majka mu je bila nesvakidašnja žena
Ivana Petrović pripada tom vremenu u kome se nije toliko pisalo o ženama. Uloga žene u porodičnom životu bila je velika, baš kao i danas, ali se tome nije pridavala nikakva posebna važnost. Bilo je sasvim prirodno da je ženi mesto u kući pored dece, da se brine o svemu onome što može i što ne može, pa makar ona bila iz vladarskoga doma ili roda. Baš te i takve žene rodiše mnoge velike sinove i kćeri našega naroda.
U Njegušku pitomu dolinu pod Lovćenom Ivana je došla 1812. godine. Rodom je bila iz ugledne porodice Proroković iz Kotora. Sestra čuvenog kapetana Lazara. Bila je jako lepa, visoka crnka, očiju krupnih i toplih kao žeravice. Krotka, ali ponosita.
Legenda kaže:
„Jednog proljetnog dana krenu Tomo, kršni Katunjanin, najmlađi sin Marka Petrovića nekim poslom u Kotor. Stigavši nadomak grada sustiže ga strašno nevrijeme. Munje su palile nebo, vetar je lomio granje. Morao se negdje skloniti. Znao je da se u blizini nalazi Vilina pećina, te požuri da se skloni. Kada zakorači u mračnu duplju stijene, trže se kao da ga usred te tmine opeče zrak julskoga sunca. Pred njim je sa jagnjetom u naručju stajala prelijepa djevojka bijelog lica i krupnih crnih očiju. Tomo se zbuni, znao je da su po predanju u ovoj pećini nekada boravile vile, a ova djevojka što pred njim stoji, kao da je jedna od njih. Vidjevši ga zbunjenog i iznenađenog ona brzo izgovori: „Ne boj se, neću ti ništa. Ja sam Ivana Proroković, pastirica, sestra Lazara Prorokovića iz Kotora. Naša su pasišta pored pećine, pa sam se i ja sklonila od nevremena.“
Toga istoga dana, kada se Tomo vratio na Njeguše u svoj dom ispriča ocu sve i zamoli ga da vilu iz Prorokovića isprosi za njega. Tako je počeo Ivanin život u vladarskoj kući Petrovića.
Krajem 1812. godine Ivana po prvi put postaje majka. Rađa joj se sin Joko. Nakon Joka, koji se upokojio vrlo mlad, dobija još tri sina: Radivoja, Pera i Pilja, a onda i dve kćeri: Mariju i Ćane. Živeli su u velikoj porodičnoj kući u Erakovićima, a pored njih i druga Tomova braća sa svojim porodicama. Centralna prostorija u kući pripadala je Tomu i Ivani. Tu je bilo ognjište, tu su se hranili, tu su i spavali.
Ivana, iako snaha iz vladarske kuće, živela je kao i sve druge žene toga doba. U naćvama je mesila hleb i pekla ga u crepulji pod sačem, razlevala mleko u karlice, pravila sir, brinula se o stoci, i podizala decu. I bila je sretna. A kako i ne bi bila. Kuća joj je bila ispunjena decom. Ista kuća u kojoj su pre njenog Radivoja prohodali i progovorili vladike: Danilo, Sava, Vasilije i sam Sveti Petar Cetinjski. Decu je podizala i vaspitavala u duhu majke hrišćanke, Crnogorke iz toga vremena, a to je značilo da budu dobronamerni, hrabri, pošteni, da na život gledaju bistroga pogleda, da budu odvažni Hristovi vojnici i da se hrabro nose sa životom ma kakav on bio. Iako su tada majke u Crnoj Gori imale onaj početni uticaj na decu, prvenstveno mislim na sinove, a kasnije je ta uloga prepuštana očevima, kako bi se naučili da budu ratnici i odvažni muškarci, majčinski uticaj je zapravo bio najvažniji, dalekosežan, plodonosan. Ono što bi majka posejala u srca svoje dece u njihovom ranom detinjstvu, to je celoga života donosilo plodove, bilo dobre, bilo rđave.
Kada joj se rodio Rade, Ivana nije ni slutila da je rodila najvećeg mislioca Crne Gore. Starala se i brinula kao svaka majka da joj odraste zdrav i jak, molila se Bogu da ga sačuva od raznoraznih bolesti kojima u to vrijeme nije bilo leka. Uspavljivala ga je i uplakanog umirivala pričama i pesmama o Nemanjićima i kosovskim junacima, dojila ga je njihovom verom i junaštvom.
Kada je Radu bilo dvanaest godina, vladika Petar Prvi, njegov stric, odvede ga u Cetinjski manastir, da se uči i vaspitava. Već tada Rade sastavlja svoje prve pesme i pokazuje pesnički duh. Dve godine nakon dolaska u Cetinjski manastir, tačnije 1827, Rade dobija novog učitelja – Simu Milutinovića, koji ga uči klasici, umetnosti, istoriji, filozofiji i književnosti.
Umire mitropolit Petar Prvi Petrović Njegoš 18. oktobra 1830. godine . Njegova želja je bila da na mesto mitropolita crnogorskog dođe njegov sinovac Rade Tomov. Rade je tada imao samo sedamnaest godina. U početku su mu u vladarskim poslovima pomagali otac i ujak, kapetan Lazar Proroković.
Dva dana nakon stričeve sahrane, Rade prima monaški postrig u manastiru Vranjina. Nekoliko meseci nakon toga je rukopoložen u čin arhimandrita. U pismu iz tog perioda, upućenom Jeremiji Gagiću, on izražava veliku žalost za svojim stricem i vladikom:
„Čini mi se sit sam se već naplaka. Zato jedino što viđu da mi od plača nije nikakve koristi osim sama šteta i pogibelj očna, ali jošt mi ne da moje prežalosno srce ustavit se mojijema suzama za mojijem ocem i blagodjejom. Prvo, što sam se lišio milosti blagodjeteljske, drugo, što je narod izgubio svojega pastira i obranitelja, koji bješe nepokolebimi stolp vjere i slobode hristijanske i prevjerni sin i obranitelj otečestva i neotlučimi privjazanik k rosijskomu prestolu i do svojijeh posljednjijeh riječih koje mi je govorio na umrli čas. Upitam ga: „Gospodaru, viđu da ćete umrijet, nego što ću ja sad? A on se uspravi i sjedne na postelju, pa mi počne govorit: „Ja ti sad ne mogu pomoć ništa, no ti ove najposljednje riječi od mene: moli se Bogu i drž se Rusije.“
U Kazanskom saboru, 6. avgusta 1833. godine, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja Prvog i svih članova Sinoda. Njegoš je tom prilikom iz Rusije doneo 11 sanduka punih knjiga, za potrebe škole koja je otvorena na Cetinju, za crkvu i sebe lično. Kupio je i štampariju namenjenu za štampanje bukvara, časoslovaca i psaltira.1835. godine postaje arhiepiskop. Tokom 1838. godine
Njegoš je u blizini Cetinjskog manastira sagradio novi opremljeni dvorac sa pet odeljenja, visokim zidovima i kulama, koji je kasnije dobio ime Biljarda po prvom bilijarskom stolu donetom 1839. godine. U Biljardi su bile i vladičanske odaje. Dvorac je bio prostran ali dosta vlažan, tako da vladika polako počeva poboljevati od reumatizma. Sagradio je 1845. godine skromnu kapelu na Lovćenu sa željom da ga u njoj sahrane. Za svo to vreme, Njegoš piše i ostavlja svome narodu u nasleđe bogato pesničko nadahnuće pretočeno u: Gorski vijenac, Luču mikrokozmu, Lažnog cara Šćepana Malog, Ogledalo srpsko, Svobodijadu i mnoštvo pesama.
"Luču mikrokozmu" Njegoš je posvetio svome učitelju, Simi Milutinoviću. Delo u kome najpotpunije otkriva svoj filozofski duh i stremljenje svoje ličnosti poznanju i nebeskom prizvanju, a glasi:
"O preblagi, tihi Učitelju, slatka li je sveta bistra voda s istočnika tvoga besmrtnoga! Od tvoga su svjetloga pogleda uplašene mrake iščeznule, od tvoga su hoda sveštenoga bogohulni srušeni oltari; voskresenijem smrt si porazio, nebo tvojom hvalom odjekuje, zemlja slavi svoga Spasitelja."
Šest godina nakon što je sagradio kapelu u kojoj je želeo da bude sahranjen, bolest ga savladava i 19. oktobra 1851. godine u 10 sati ujutru, vladika Rade, Petar Drugi Petrović Njegoš umire. Imao je samo 38 godina.
Uoči potonjeg dana, prisutnim senatorima i rođacima Njegoš je rekao:
„Mila braćo moja! Evo sam vam baš došao na ždrijelo vječnoga doma! I viđu da ću umrijet, i teško žalim što ću vas ostavit, e ćah još rad biti dvije godine živjet, i vidjet ćaste kako ćah proslavit Crnu Goru, ali volja Božja ne dade! Ja sam vam sveđer pričao i kaživao kuđ sam išao i šta sam vidio, šta sam radio i šta sam stekao. Ja sam sve ovo činio za dobro i poštenje naše, i koliko sam mogao, svuđe sam vi naredio i napravio da ve neće bit stid. A sad, braćo, poslušajte što ću vi najpošlje reći. Zaklinjem ve Bogom i Svetom Gospođom, držite Pera za gospodara i slušajte Đorđa.
Zeko neka sjedne na moju stolicu, te bude za toga. Vi živite u dogovoru i u ljubavi bratskoj, pa će tako i svi ostali Crnogorci. Ne gonite Brđane, niti ih puštite krvnicima Turcima. Ne nasrćite na ćesarevu zemlju ni na ćesareva čovjeka. Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa. Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare. Držite se Rusije i slušajte cara rusiskoga, i biće vam svako dobro. On će vam onu pomoć i unaprijed davat, ako vam je uzbasta uzdržat. Učinio sam tri testamenta: jedan je u Beču, drugi u Peterzburgu, a treći kod konsula u Dubrovniku, i ovoga pošto umrem pročitajte narodu. Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve.Preblagi Gospode Bože, preporučujem ti moju dušu i bijedni narod crnogorski!“
I potonja molitva za Crnu Goru i narod kome je bio vladika i gospodar: „Bože i Sveta Trojice pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo, predajem ti na amanet Crnu Goru! Sveti arhanđele Mihaile, primi moju grješnu dušu!“
Prije nego je izdahnuo, gospodar Crne Gore je otvorio oči, pogledao oko sebe, uzeo želju od sveta i ostao tako sa otvorenim očima.
U Vladičinom testamentu stoji:
„Hvala Ti, Gospodi, jer si me na brijegu jednoga Tvojega svijeta udostojio izvesti i zrakah jednoga Tvojega divnoga sunca blagovolio napojiti. Hvala Ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio – koliko me od moga đetinstva Tvoje nepostižimo veličestvo topilo u gimne Božestvene radosti, udivlenija i veleljepote Tvoje, toliko sam bijednu sudbinu ljudsku sa užasom razmatrao i oplakivao.“
Tuga i žal nadvili su se nad Crnom Gorom kada je prerana smrt odnela gospodara. Kroz kuknjavu i jad neprobojne mase koja je došla da se oprosti sa svojim Vladikom, prolazili su majka Ivana i otac Tomo, starica i starac.
„Nije mi umro, ne! On je meni živ! “ – povika majka, a kad ga ugleda mrtva, reče: „Kako mi te Bog ukrasio, mimo ikog, slavo moja! “ Nije stigla da od sina uzme poslednju želju. Mirnim i stamenim glasom progovori:
„Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci, nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje, niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati.“ Onda se obrati mrtvome sinu: „Veliki sine, diko moja, radosti mladijeh dana, snago, ponose i kreposti starosti moje i slavo roda našeg, zar doživjeh da te i takvog vidim? Bog ti dao rajsko naselje! Vaistinu Božiju i smrt ti je lijepa! Sve ti pristoji, pa i smrt! Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božijom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božiju nikad za tobom neću plakati. Kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka… Treba da plaču one majke, koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja! Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i On od tebe imati šta tamo da vidi!“
A otac kaza: „Pomoga vi Bog braćo Crnogorci! Dao Bog i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina i vašega i moga gospodara bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju!“ Starac se zatim sagao, celivao krst i desnicu Vladičinu govoreći:
„Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu, ti si u okruti vladičanskoj, ti si preosvešteno lice, sve ti prosto bilo!“ Iz očevih reči vidimo koliko je bilo izraženo poštovanje prema svešteničkom činu, ukorenjeno na jedan prirodan način.
A majka?! Ona ovde nije samo Vladičina ranjena i ožalošćena majka, naprotiv, ona je majka čitavog stada njegovog, jer ih ona teši, ona hrabri, primerom uči… Kad ona kao majka srce svoje steže i neće da kuka i plače, kome od nje teže može biti. Znala je majka da je Njegoševa smrt težak udarac za napaćeni narod. Smrti velikih ljudi unose strah i neizvesnost u duše, zato je htela da ih ohrabri, da ih učvrsti, osokoli, da im ponese malo njihove muke iako su joj sigurno i njene bile goleme.
Za ocem je zatim pristupio Đorđije Petrović, i ljubeći ruke Vladičinim roditeljima reče: „Dragi moj striko i mila moja strino, vazda sam znao da ste vi bili Bogom iza brani par ljudski, ali mi je tek sad jasno zašto je Vladika bio takvi kao što je. Sad tek vidim da je Vladiku imao ko roditi. O, da je njemu sad ustati, da mu je vidjeti vas, svoje mile i drage roditelje, da mu je čuti vaše govore o ovome po vas i nas sve najtežem času, dopunio bi svoju pjesmu, pjesmom ocu i majci, progovorio bi onako, kako je samo on znao, umio i govorio. Blago Crnoj Gori! Dok su takvi očevi i majke niko nama neće nauditi, vazda će se u nas rađati pravi sokolovi, lavovi i vitezovi takvi, koji će odoljevati svijema nevoljama, mukama i oskudicama i koji će očuvati vazda slavno ime i svetu slobodu.“
Prisutni narod osta skamenjen, gledajući na oca i majku, na Toma i Ivanu. Preblagi Gospode, postoji li neko takav, da li zaista postoji toliko srce u jedne majke, koja naprosto teši narod, ne tražeći utehu za sebe. Kolika je ljubav njena prema Gospodu, kolika je vera? On za majku nije umro, on je živ! Baš kao što pred Gospodom nema mrtvih! I baš zbog ovakvih majki sećamo se Svetiteljevih reči da je: „materinska ljubav najbliskija Hristu Spasitelju“. Ljubav koja oživljava, ljubav koja ne jadikuje!
(Stil / Odlomak iz knjige “Majke hrišćanke” Olivere Balaban)
