Jedna od najmisterioznijih članica evropskih kraljevskih porodica nesumnjivo je bila princeza Alis od Batenberga, majka princa Filipa.
Prapraunuka britanske kraljice Viktorije rođena je 1885. godine u Vindzorskoj palati kao ćerka princeze Viktorije od Hesena i Rajne i princa Ludviga Aleksandra od Batenberga. Iako je bila gluva od rođenja, to joj nije zadavalo previše muka jer je naučila da čita sa usana, i to engleski i nemački, a kasnije i grčki i francuski.
Kada je imala tek 18 godina, udala se za grčko-danskog princa Andreja, kojeg je upoznala godinu dana ranije, na ceremoniji krunisanja britanskog kralja Edvarda VII. Tih dana pričalo se o skupocenim poklonima kojima su evropski plemići obasuli princezu Alis, a najvelikodušniji bili su ruski car Nikolaj i carica Aleksandra, koji su darovali dijademu s brilijantima. Ona bi danas, navodno, vredela oko 14 miliona dolara, a zabeleženo je da je da Alisin sin princ Filip od dela ove dijademe izradio verenički prsten za Elizabetu II, današnju britansku kraljicu.
To je bio vrhunac sreće i glamura u životu princeze Alis, kasnije su pisali hroničari života kraljevske porodice, jer su usledile decenije borbe i tuge. ― Tokom njenog života, gotovo svaka tačka stabilnosti je srušena ― svojevremeno je napisao njen biograf.
Par je porodicu zasnovao u Atini, a Alis je život nastavila u raskoši. Sreća nije dugo trajala. Usledili su brojni sukobi, a malo je poznato da je princeza radila kao medicinska sestra tokom Balkanskih ratova. Ubrzo potom, princeza Alis i princ Andrej bili su prinuđeni da odu u izgnanstvo nakon što je grčka kraljevska porodica svrnuta 1917. godine. Grčka Vlada je tokom Velikog rata, naime, podržavala je sile Antante, ali je kralj Konstantin I, brat princa Andreja, 1917. godine bio prisiljen da abdicira s prestola u korist mlađeg sina Aleksandra zbog svojih pronemačkih stavova i sukoba s Vladom.
Par je imao neidiličan brak i petoro dece ― četiri ćerke i jednog sina. U pitanju je princ Filipos, kojeg danas znamo kao princa Filipa, vojvodu od Edinburga i supruga britanske kraljice Elizabete II. Princeza Alis se, ogorčena zbog toga kako je njen suprug tretiran, zaklela da njen sin neće proći u životu kroz takvo poniženje, zbog čega je mali Filip sa svega 10 godina poslat u Englesku na školovanje.
Princ Andrej i princeza Alis vratili su se u Grčku nakon smirivanja strasti, ali je princ ubrzo uhapšen i optužen za neuspeh u Grčko-turskom ratu, jer je zemlja izgubila značajan deo teritorije. Alis je stoga bila prinuđena da ponovo napusti zemlju, a ovog puta je s decom otišla u Pariz. To je dodatno udaljilo supružnike koji su već imali loš odnos, a Andrej je bio i nasilan. Preminuo je u Monte Karlu u 62. godini.
Princeza Alis je, inače, udajom za princa Andreja prešla u pravoslavlje, a navodno je u svojoj veri bila ― fanatična. U izgnanstvu joj je dijagnostikovana šizofrenija, a 1930. godine ju je u jednoj bolnici, u kojoj je završila prisilno, u Švajcarskoj lečio lično Sigmund Frojd. On je verovao da su njene "verske zablude proizvod seksualne frustracije" i preporučio smanjenje libida elektrošokovima i rendgenskim zračenjem jajnika. Danas se veruje da je cilj bio da se izazova preuranjena menopauza.
― Moja jadna Alis u prilično je nenormalnom stanju. Ima vizije Hrista i tvrdi da će uskoro poslati Božju poruku svetu ― u jednom pismu je navela njena majka Viktorija od Hesena i Rajne.
U danima pred izbijanje Drugog svetskog rata, princeza je bila napuštena i maltene zaboravljena od svoje porodice, koja je pak bila na suprotnim stranama upredratnim trvenjima. Andrejeve i njene ćerke udale su se za nemačke političare koji su bili pristalice Hitlerove Nacionalsocijalističke partije, dok je princ Filip bio u britanskoj mornarici.
Tek 1937. godine, na sahrani Alisine ćerke princeze Sesilije od Grčke i Danske, koja je sa suprugom i dvoje dece stradala u avionskoj nesreći, porodica je ponovo bila na okupu.
Mnogima je bio posebno zanimljiv Alisin odnos sa sinom, koji je, najblaže rečeno, bio zategnut. Majka i sin imali su brojna neslaganja, i često je prolazilo mnogo godina između njihovih susreta. Nakon Sesilijine sahrane, videli su tek deset godina kasnije, 1947. godine, povodom njegovog venčanja s Elizabetom u Londonu.
Princ Filip tada se odrekao prava na presto Grčke i Danske, uzeo Alisino prezime Mauntbaten, koje je anglikovana verzija prezimena Batenberg (i koje danas nose princ Hari i njegov sin Arči), i postao britanski državljanin. Nisu uspeli da izgrade čvršći odnos, a princ Filip to nije krio.
― Ona je meni samo tehnički majka ― navodno je on jednom izjavio.
Princeza, slomljena zbog teškog i uvek neizvesnog života i bolesti, u potpunosti je potom posvetila svoj život veri. Nije se zamonašila iako je nosila odoru monahinje, ali se okrenula Crkvi i pomaganju ugroženima i osnovala humanitarno udruženje "Marta i Meri" koje je obučavalo medicinske sestre i vodilo računa o unesrećenima. Tokom rata je radila za Crveni krst, a među retkim prilikama kada je koristila svoj položaj je jedan njen gest za divljenje: sakrila je jednu jevrejsku porodicu od nacista u svojoj palati u Atini.
Nakon državnog udara u Grčkoj 1967, vratila se u Veliku Britaniju, gde je poslednje godine života provela u Bakingemskoj palati. Navodno je uspela da popravi svoj odnos sa sinom, a pisalo se i da je ona pomogla imidžu britanske kraljevske porodice, koji tih dana nije bio sjajan. Do kraja života je bila strastven pušač i koristila je svaku priliku da zapali cigaretu, čak i kad je bila veoma lošeg zdravlja. Takvu su je, u crkvenoj odori i sa cigaretom, zatekli i novinari "Gardijana", koji su jednom prilikom došli u Bakingemsku palatu zbog intervjua s princezom Anom, Elizabetinom i Filipovom ćerkom, a dobili ekskluzivni intervju s princezom Alis od Batenburga, malo poznatom majkom princa Filipa i ženom neverovatne životne priče.
U londonskoj palati je i preminula 1969, a na samrti je sinu ostavila poslednju poruku.
― Dragi Filipe, budi hrabar i zapamti: nikada te neću napustiti. Uvek me potraži kada ti bude teško. S ljubavlju, tvoja stara majka ― napisala je princeza. Sahranjena je u Kapeli Svetog Đorđa u zamku Vindzor, ali su njeni ostaci, po njenoj želji, 1‚988. godine premešteni u rusku pravoslavnu crkvu Svete Marije Magdalene u Jerusalimu. Nakon smrti, posthumno je 1994. godine dobila priznanje "Pravednik među narodima", koje Izrael dodeljuje pripadnicima drugih naroda koji su rizikovali živote spasavajući Jevreje tokom holokausta.
