Srbijanka Bukumirović rođena 1920. godine u selu Šetonje kod Petrovca na Mlavi, je bila čuvena beogradska ilegalka, učesnica pokreta otpora u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata i studentkinja medicine.
Kao studentkinja medicine je sa bratom Miroslavom pristupila revolucionarnom studentskom pokretu na Beogradskom univerzitetu i učestvovala na raznim demonstracijama koje je Komunistička partija Jugoslavije čiji je bila član organizovala pre rata. Zbog svojih aktivnosti u komunističkom pokretu bila je više puta hapšena u predratnoj Jugoslaviji. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane nacističke Nemačke 1941. godine Srbijanka aktivno učestvuje u organizovanju pokreta otpora u Beogradu. Radila je u pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju, gde je bila zadužena za primopredaju pošte od partizanskih kurira.
Pored Srbijanke i njenog brata Miroslava, NOP-u se priključila i njena sestra Jovanka koja je bila zadužena za isti posao kao i Srbijanka.
Leta 1943. Srbijanka i Jovanka na ime svoje sestre Ružice Bukmirović- Đurović zakupljuju za potrebe NOP-a kuću u Mokroluškoj ulici 7. U kući su tada izgrađena skloništa za skrivanje partijskih funkcionera i raznog materijala koji nije smeo dopasti u ruke okupatoru i njegovim domaćim slugama, a što je vrlo bitno, u kući su održavane i sednice Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Oktobra 1943. agenti Specijalne policije (kvinslinške formacije) su uhapsili Vasilija Buhu i Veru Miletić (majku Mire Marković) koji su pod pritiskom mučenja i batina otkrili sve komuniste koje su znali, a među njima i Srbijanku. Tada je usledila najveća akcija hapšenja komunista i njihovih saradnika u okupiranoj Srbiji. Kvinslinška Specijalna policija je upala u kuću Srbijanke i Jovanke i uhapsila ih zajedno sa njihovom sestrom Ružicom i odvela ih u logor na Banjici.
Za razliku od Buhe i Vere Miletić, sestre Bukumirović su se čvrsto držale i samo ćutale.
Srbijanka i Jovanka su iz logora u Banjici 10. juna 1944. poslali ovo pismo svojoj majci.
Srbijanka je streljana 7. septembra 1944. kada i Vasilije Buha i Vera Miletić, koji su odrukali i nju i mnogo drugarica i drugova, verovatno nadajući se da će time ostati u životu.
U toku prozivke, koju je sproveo pomoćnik komandanta logora, Peter Kriger, sve one kojima je bilo namenjeno streljanje bile su mirne, osim Srbijanke: „Brzo su se oprostile sa drugaricama i izašle. U hodniku, u gužvi, tuči i opiranju, izdvojio se Srbijankin glas: 'Ubijajte, mi znamo zašto ginemo... Vaš kraj je blizu... Vaša deca će vas prezirati i stideti se!" Srbijanka je prilikom izvođenja iz logora izvikivala "živela komunistička partija" i druge parole, usled čega je pretučena, a u „marici“ je pokušala zubima da odreši kanap s ruku jednog druga, zbog čega je ponovo pretučena. Njena sestra Jovanka je u pismu majci od osmog septembra ovako ovekovečila poslednje Jovankine trenutke:
Jovanka je ubijena 11. septembra 1944. u hodniku banjičkog logora od strane zamenika upravnika logora Radomira Čarapića kada su goloruke žene napale stražare i upravu logora, uoči izvođenja na streljanje.
Posle oslobođenja Jugoslavije, posmrtni ostaci sestara Bukumirović preneti su i sahranjeni u Aleju boraca Narodnooslobodilačkog rata na Novom groblju u Beogradu. Tu je sahranjen i njihov brat Miroslav, koji je maja 1942. godine izvršio samoubistvo u policiji i koji je proglašen za narodnog heroja.
(Deo iz knjige "Žene Srbije u NOB", „Nolit“ Beograd. 1975. Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–44)
Srbijanka Bukumirović (1920-1944), studentkinja medicine i predratna članica KPJ, ubijena u Jajincima mesec dana pre oslobođenja Beograda.
