Naglašena kao hibrid čoveka i orangutana, Hulija Pastrana je debitovala na sceni 1854. Iako se na kraju zaljubila i udala, njen život je bio izolovan i tragično kratak.
Publika 19.veka ustuknula je pri pogledu na Huliju Pastranu, izvođačicu u cirkusu poznatiju kao "Žena majmun". Jedan kritičar ju je nazvao "poluljudskim bićem", dok ju je drugi nazvao "ženom pavijanom".
Ali Hulija Pastrana, naravno, nije bila zver. Prema rečima gledalaca i onih koji su je poznavali, Pastrana je bila inteligentna Meksikanka čiji je život oblikovao brutalni rasizam i okrutnost.
Zbog hipertrihoze i hiperplazije gingive, Hulija Pastrana je bila prekrivena dlakama i imala je preterane crte lica koje su privukle pažnju cirkuskih promotera. I iako je izazvala uzbuđenje rasprodate publike dok je obišla Evropu i Severnu Ameriku, njen život iza kulisa bio je obeležen tugom i tragedijom.
Neizvesno poreklo Hulije Pastrane pre nego što je postala "Žena majmun"
Problem sa pokušajem razumevanja istorije Hulije Pastrane je u tome što postoji više verzija njene životne priče. Oni koji su vodili cirkus često nisu odvojili vreme da slušaju i snime pozadinske priče svojih izvođača. Kao takav, život mnogih sporednih izvođača, uključujući i Huliju Pastranu, obeležen je senzacionalizmom i eksploatacijom.
U literaturi koju je obezbedio cirkus koji je prvi put kupio, kaže da je Pastrana rođena u Meksiku u avgustu 1834. Navodno je pripadala domorodačkom plemenu zvanom "Kopači korena"(Root Diggers).
Za njih se tvrdilo da su ljudi koji liče na majmune i žive u pećinama, a Pastrana je dovedena u cirkuski šou tek kada je žena po imenu gospođa Espinosa — koju je Pastranino pleme "uhvatilo" i držalo kao taoca — pobegla i odvela Huliju Pastranu sa njom.
Međutim, verovatnija priča o poreklu je ona koju dele seljani Okoronija u Meksiku Sinaloa. U njihovoj verziji, Pastrana je rođena sa hipertrihozom, koja joj je lice i telo prekrivala gustom kosom.
Meštani su je nazivali "Žena vučica" zbog njene genetske abnormalnosti, živela je sa svojom majkom sve dok joj majka nije umrla. Potom ju je čuvao ujak koji ju je prodao cirkusu.
Ovde se ta dva prikaza priče o njenom poreklu spajaju. Početkom 1850. Hulija Pastrana je nekako došla u pritvor Pedra Sančeza, tadašnjeg guvernera Sinaloe. Navodno se prema njoj ponašao užasno, a ona je na kraju napustila Sančezovo starateljstvo 1854. godine kada ju je kupio Francisko Sepulveda, koji ju je doveo u Sjedinjene Države.
U decembru 1854. Hulija Pastrana stupila je na scenu u Brodvejskoj Gotičkoj dvorani na Menhetnu. Obučena u crveno, Pastrana je zabavljala publiku pesmom i igrom.
Odrasli su plaćali četvrtinu, a deca 15 centi, da vide "damu pavijana". Pozorišni hroničar te predstave, Džordž C. D. Odel, nazvao je Pastranu divnim "poluljudskim bićem" i mešancem žene i orangutana. Primetio je da je ona – ili "to" — bila inteligentna sa finim glasom koja je mogla da govori tri jezika.
"Njegove čeljusti“, nastavio je, "nazubljeni očnjaci i uši su strašno odvratni." Zaključio je bezobrazno da je ona "šala prirode".
U međuvremenu, njen menadžer Teodor Lent je takođe dao sve od sebe da privuče javnost navodeći je kao pola žena pola životinja. Veruje se da se Pastrana zaljubila u Lenta dok su zajedno obilazili Ameriku i Evropu. Na kraju su pobegli, iako je on nastavio da je naziva "Najružnijom ženom na svetu" u njenim nastupima.
Takođe joj je zabranio da šeta ulicama po danu, brinući se da niko neće platiti da je vidi na sceni ako je ugledaju besplatno. Pastrana je imala vrlo malo prijatelja, a jedna,pevačica iz Beča, žalila je zbog nje na "maglu tuge" koja ju je pratila.
Ali magazin "Liverpul merkjuri" je rekao: "ona je dobroćudna, druželjubiva i susretljiva", ističući da je Hulija bila dvojezična i da je znala "da pleše, peva, šije, kuva, pere i pegla".
Čarls Darvin ju je, sa svoje strane, opisao kao "izuzetno finu ženu", iako sa "gustom muževnom bradom i dlakavim čelom". Zoolog po imenu Frensis Baklend, koji je pregledao Pastranu 1857, u velikoj meri se složio. Rekao je da je imala "izuzetno dobru figuru".
Dok se potpuna nauka koja stoji iza abnormalnosti koja je izazvala njeno stanje i dalje proučava, čak i danas, urođena hipertrihoza ima niz efikasnih tretmana, uključujući lasersko uklanjanje dlaka i hormonske tretmane.
Pastrana zaista nije učestvovala u "svakodnevnim radostima u domu punom ljubavi". Iako se udala za Teodora Lenta, za njega to nije bilo toliko iz ljubavi koliko zbog posla. Lent se brinuo da bi rivali mogli da pokušaju da ukradu njegov najunosniji čin, pa ju je zaprosio kasne 1850. da obezbedi svoju investiciju.
Onda je Pastrana ostala trudna. Na visini od samo 137 cm, porođaj je doveo njen život u opasnost. Dok se porađala, lekari su morali da koriste alate da bije porodili, što je rezultiralo u nekoliko teških posekotina.
Novorođenče bi preživelo samo nešto više od jednog dana nakon rođenja, a nasledilo je stanje koje je proslavilo njegovu majku - i ono je bilo prekriveno tamnom kosom. Pet dana nakon što joj je dete umrlo, usledila je smrt Hulije Pastrane zbog postporođajnih komplikacija.
Lent je prodao njihove leševe profesoru Moskovskog univerziteta koji im je obećao da će ih balzamovati kako bi Teodor Lent mogao da koristi njeno telo u cirkusu i nastavio da zarađuje novac. Lent je čak pronašao drugu ženu po imenu Mari Bartel koja je imala isto stanje kao i Pastrana i oženio se njom.
I tako, smrt nije oslobodila Pastranu od javnog oka. Njeno telo decenijama je izlagano širom Evrope dok, konačno, tela nisu završila u skladištu u Norveškoj.
Pastranina priča, međutim, nije zaboravljena.
Godine 2013, više od jednog veka nakon što je napustila planine Sijera Madre radi karijere u Sjedinjenim Državama, Pastrana se konačno vratila kući.
Zahvaljujući naporima guvernera države Sinaloa Marija Lopeza Valdeza, vizuelne umetnice sa sedištem u Njujorku Laure Anderson Barbate i norveških vlasti, Julija Pastrana je konačno vraćena u domovinu i položena na počinak u gradu blizu mesta za koje je rečeno da je rođena u Sinaloi. Priređena joj je katolička ceremonija i ona je sahranjena, konačno oslobođena od radoznalih očiju i zluradih pogleda.
