Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala - svoju decu.
Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurađa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav. Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurađa.
Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva. Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.
Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini. Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.
Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni. Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.
Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković. Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.
Legende o prokletoj Jerini
Zvornik i njegova tvrđava su prava riznica mitova i legendi, ali i bogate istorije. Brojne su legende o Prokletoj Jerini koje na veoma živopisan način dočaravaju utisak da joj nazivi „Prokleta“ i „Lepa“ Jerina podjednako dobro stoje. Legenda kaže da je zvornčka tvrđava utabana stazama strasti i kamena, stazama koje vode do srednjevekovne tvrđave Đurđev grad, dobro očuvane zidine „pričaju“ važne istorijske priče protkane „šapatom“ mističnih legendi.
Za prokletu Jerinu, ženu srpskog despota Đurađa Brankovića vezuje se podizanje stare zvorničke tvrđave. Legenda kaže da je Jerina gradeći grad Zvornik naredila da se kamen za gradnju dovlači čak iz majdana kod sela Vilćevića u brdu Rudniku (12 km vazdušne linije zapadno od Zvornika) i da se kamen dodavao iz ruke u ruku i to vruć, da bi gradnja tekla brže. Po ovoj legendi je pešačka staza koja iz centra grada preko naselja Bair vodi do tvrđave dobila ime „Jerinin put kamena“. „Jerinina staza strasti“ je staza koja vodi od gradske kapije do tvrđave, a ime je dobila po legendi o lepoj i nezasitoj gospodarici Jerini koja je zavodila mlade junake iz svoje pratnje, i ukoliko krenete stazom naići će te na veliku Kulu (najstariji deo kompleksa tvrđave) odakle je, po legendi, Jerina bacala svoje ljubavnike kako se ne bi otkrile tajne njenog noćnog života.
O surovosti Jerine govore i priča koja kaže da je otrovala rođenu sestru jer je sagradila svoje utvrđenje nasuprot Zvorniku na mestu gdje se danas nalazi Hidrocentrala, lepše od Zvornika. Po legendi, zavidna Jerina pozove sestru u goste, umori je otrovom, pa uzme i njen grad. Zatim se priča kako je Jerina tražila svakodnevno za svoj dvor hranu samo srca rogate marve čime je izazivala veliko nezadovoljstvo u narodu i tako bismo mogli ići u nedogled sa pričama o prokletoj Jerini koje su se u narodu vekovima prenosile sa generacije na generaciju.
Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po toj legendi, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici, tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza, pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
