Kada je Ani bilo 11 godina, dijagnostikovan joj je redak rak koji se zove inflamatorni miofibroblastični tumor (IMT). Pet godina kasnije, 22. marta 2017, Ana je umrla od ove bolesti.
U tim prvim mesecima nakon što je Ana umrla, njena mama objašnjava da se tuga manifestovala kao bol u grudima i nemogućnost da uradi bilo šta drugo osim da sedi i posmatra ptice. Prestala je da radi, a dane je provodila sasvim utučena.
Kako svaka godina prolazi, ona kaže da se njena tuga menja, ali nikada ne bledi, samo je drugačije. "Za mene, preživljavanje tuge zahteva adaptaciju. Trebalo mi je dosta vremena, ali konačno sam u redu što se ne držim svake uspomene, rituala i simbola koji me podsećaju na Anu" ističe ona.
Nakon sedme godišnjice gubitka ćerke, želi da se seti njenog života i jedinstvenih stvari koje su učinile Anu, pa... Anom. Posebno je jedno sećanje koje je još uvek oštro i jasno oslikava u njenom umu — Anin imaginarni svet. Nazvala ga je Arkomo.
Ana je volela sitne stvari. Skupljala ih je kao blago: sitne plišane životinje. Školjke koje joj stanu na dlan. Najmanja plastična žaba na svetu.
Kada je bila mala, Ana bi skupljala svoju kolekciju igračaka na ogromnu gomilu u centru dnevne sobe. Sedela bi i igrala se pored gomile sve dok se, neizbežno, ne bi umorila. Onda bi se sklupčala na plišanim životinjama i odspavala. Bila je kao mali zmaj koji žestoko čuva svoje zlato.
Ana je na kraju sa tih gomila igračaka prešla u strukturiranije svetove. Gradila je gradove od drvenih kockica ili kartona. U njih je stavljala svoje najsitnije igračke. Igrala se sa njima satima, uvlačeći svoju mlađu sestru Emili na ova magična mesta. Ana je uvek bila gazda. Njene životinje su uvek imale glavne uloge u svakoj avanturi.
Za veoma kratak vremenski period, Anini svetovi su dominirali domom. Pojavili su se na stolu u trpezariji i podu. Pojavili su se u Aninoj spavaćoj sobi, kao i u Emilinoj. Pojavili su se na stoliću za kafu, preuzimajući sve dok majka nije naterala devojke da ga spakuju i odlože. Ovi početni svetovi su bili uvod u ono šta će postati Arkomo — Anin najvoljeniji svet.
Ana je napravila Arkomo od gline, Lego kockica, delova Plejmobil kompleta i više od nekoliko Polli Pocket lutaka — onih koje su bile visoke oko jedan inč. Bio je to svet koji se postepeno razvijao na Aninoj komodi sa drvećem, kućama, putevima napravljenim od cigli od crvenog i smeđeg vinila (obezbeđenog u lokalnoj prodavnici koja je prodavala zalihe modela vozova).
Napravila je znak na kome je pisalo „Dobro došli u Arkomo“ – ime koje je sama smislila – i naselila mali svet smešno malim igračkama zvanim Skuinkies. Bili su to gumeni ljudi i životinje koje su bile visoke oko pola inča.
Temelj Arkoma bio je klimav. Napravljen je od drvenih blokova pričvršćenih kuglicama gline sa nekim pečenim polimernim komponentama. Cela stvar je bila klimava i nesigurna.
Svaki put kada bi odložila Aninu odeću, pola tuceta Arkomojana bi se srušilo sa komode kao kapljice kiše od vinila. Međutim njena mama ih je uvek marljivo vraćala ili bar pokušavala da ih vrati tamo gde su bili kada su pali. Jednom je pronašla Skuinkies na Aninom podu godinama nakon što su ta komoda — i Ana — odavno nestale.
Arkomo je preuzeo vredne nekretnine u Aninoj pretrpanoj spavaćoj sobi. Jednom prilikom Anina mama se požalila na sve to prijateljici koja je sa podignutom obrvom savetovala da to počisti dok je Ana bila u školi. Nije mogla to da uradi. Ana je provela sate gradeći i proširujući Arkomo. Uništavanje bi joj slomilo srce.
Zabrinula se na način roditelja koji ne žele da stvaraju malesociopate. Mislila je da je možda razmazila Anu i da ona neće naučiti kako da počisti svoje nerede. Brinula se da je Ana možda postala prestara za imaginarne svetove.
Kada je Ana napunila 10, pa 11 godina, i želela je stereo i neke zvučnike. Postala je opsednuta vinil igračkama Mi Little Poni i Funko Pop. Počela je da sakuplja drago kamenje, tamjan i sveće. Trebalo joj je mesto da prikaže ove stvari. Uklonila je Arkomo, bacivši sadržaj malog sveta u kutiju radi lakšeg pronalaženja.
U vreme kada je Ani dijagnostikovan rak, Arkomo se retko javljao. Kada bi izvukla kutiju, to je bilo zato što joj je trebalo je da pokupi plastično drvo ili malu kuću za školski projekat. Pre nekog vremena, kada je nena majka čistila pdrum, pronašla je tu kutiju. Znala je šta je unutra, ali je svejedno otvorila.
Arkomo je još uvek bio tu: plastične životinje, vinilni putevi, drveće Plejmobila. Komadići gline koji su sve to držali na okupu sada su bili izmrvljeni i suvi.
Nije mogla da se seti kada se Ana poslednji put igrala sa ovim stvarima. Bilo je to verovatno pre deset godina, barem, verovatno i duže. Ono šti je ova žena naučila, posle sedam godina tuge, jeste da poslednja vremena nisu nešto što se uvek najavljuje.
Ponekad su tihi i subverzivni. Za svaki poslednji dan u školi, postoji desetak manje grandioznih perioda: poslednji put kada je gledala Sunđer Boba, poslednji put kada je prespavala i poslednji origami ždral koji je ikada sklopila. Nije mogla da se seti kada se Ana poslednji put igrala sa Arkomom.
Ne seća se ni kada je poslednji put, pre ove godine, otvorila kutiju u kojoj su bile stvari koje je Ana volela. Ne seća se kada je poslednji put sela na pod i igrala se pored deteta čije lice nije videla toliko prokletih godina.
"Volela bih da sam slikala Arkoma dok je još bio na Aninom ormaru. Volela bih da sam posvetila više pažnje kada je oživela svoj svet. Volela bih da sam sve to zapisala"rekla je nesrećna žena.
A na pitanje da da neki roditeljski savet, ona kaže : "Bože moj. Zapiši. Zapišite sve."
Ane 22. marta nema već sedam godina. To je magični broj - sedam. Dete koje ima 7 godina može da izmisli čitave svetove. Ako razbijete ogledalo, dobićete sedam godina loše sreće. U dugi je sedam boja. Sedam čakri. Sedam muzičkih nota.
Sedam godina je skoro polovina dužine Aninog života. Umrla je u dobi od 15 godina, samo sedam nedelja pre svog 16. rođendana. Šta išta od ovoga znači ili da li uopšte nešto znači? Vreme je konstrukt, posebno kada vaše dete umre pre vas. Ova očekivanja koja imamo od sebe i naše dece su besmislena.
Kako naša deca odrastaju (ili čak i ako ne odrastaju), detalji kojih se sećamo njihovog detinjstva – dece koja su ona bila i koju smo samo mi morali da vidimo – blede. Ovaj gubitak je obično ublažen obećanjem njihovih života i budućnosti. Odrastanje je uvek traumatično. Gubimo neku vrstu posebne magije kako starimo. Ali ne odrastanje - to je još traumatičnije.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
