Nakon što je preživeo Veliku depresiju i Drugi svetski rat, Dik Proeneke se upustio u Aljasku u potrazi za jednostavnim životom - i na kraju je ručno napravio kolibu i ostao tamo 30 godina.
Dik je imao 51. godinu kada je odlučio da napusti posao mehaničara i pobegne u divljinu Aljaske. Prvo je postavio kamp na obali jezera, a zatim je na obali jezera izgradio kolibu u kojoj je živeo sam narednih 30 godina.
Toliko je živeo daleko od civilizacije da mu je bilo potrebno nekoliko dana da ode u nabavku do najbližeg mesta sa prodavnicom.
Ali on je bio toliko zadovoljan svojim životom da je dane provodio kao monah, u miru i tišini dok je vreme provodio pišući knjigu i crtajući ikone.
Rođen davne 1916. godine, kao srednji od četvoro dece porodice Proeneke. Kratko je pohađao srednju školu, ali je odustao nakon dve godine. Godinama je radio na porodičnoj farmi, a potom se pridružio američkoj mornarici.
Aktivno je učestvovao u ratu, a kada je "izašao" iz vojske odlučio je da sasvim promeni svoj život, samo nije znao kako.
Znao je samo da želi da ide u šumu. Prvo je jedno vreme držao ovce, a potom je odlučio da se zaputi put Aljaske - tamo gde bi retko ko išao.
Zahvaljujući svojim stolarskim veštinama sam je napravio kolibu u kojoj je proveo tri decenije. Imao je u njoj veliku peć, krevet na sprat i ogroman prozor sa pogledom na jezero.
Ispod kolibe se nalazio podrum u kojem je čuvao hranu od smrzavanja.
"Voleo sam Aljask u leto, proleće i jesen, ali šta je sa zimom? Da li bih je voleo i kada dođe hladnoća koja probada kosti i donosi sablasnu tišinu? U 51. godini sam odlučio da saznam," napisao je on u svom dnevniku.
Tokom dugih 30 godina Dik je svakodnevno vodio dnevnik, da bi kasnije nosio kameru s kojom je snimao delove svog života, u slučaju da bi nekoga zanimalo to kako je on živeo.
Te beleške i snimci su kasnije pretočeni u dokumentani film koji je objavljen 2004. godne, nakon njegove smrti.
Kada je napunio 81. godinu života otišao je kod brata u Kaliforniju i tu sačekao svoje poslednje dane.
U testamentu, kolibu na Aljasci je ostavio čuvarima prirode na poklon. Bilo je to pomalo ironično s obzirom da nikada nije ni bio vlasnik zemlje na kojoj je živeo 30 godina.
A šta je Dik otkrio o sebi tokom ove izolacije od 30 godina?
"Saznao sam da mi najjednostavnije stvari pružaju najveće zadovoljstvo u životu. Da li ste ikada brali borovnice posle letnje kiše? To je sreća. Da li ste ikada svukli mokre čarape i umesto njih obuli suve vunene nazuvice - e to je sreća. Svet je pun takvih stvari," napisao je u svom dnevniku.
