Ime čuvene babice Stanislave Leščinskaje postalo je sinonim za pobedu života nad surovom smrću. Hrabro se oglušila o stroge naredbe najvećih diktatora koje svet pamti, a zahvaljujući njenom herojskom činu, 3.000 dece je spašeno iz Aušvica, paklenog logor za istrebljenje, najveći te vrste, gde se smatra da je ubijeno najmanje 1,1 milion ljudi. Zbog neopisive dobrote koju je pokazala u najgorim uslovima sada je kandidat za sveca u katoličkoj crkvi.
Iako je njena priča malo poznata van Poljske, ona je svedočanstvo otpora male grupe žena rešenih da pomognu svojim zatvorenicima. Želja Leščinske da pomogne drugima je ono što ju je prvo dovelo u Aušvic. Rođena je u Lođu 1896. godine i svoje rane godine provela je u relativnom miru — udavala se, učila za babicu, imala decu.
Godine 1939. sve se promenilo kada su nacisti umarširali u Poljsku. Odjednom, Leščinska je živela u okupiranoj zemlji, a njen grad — dom velikog broja Jevreja u Poljskoj — postao je dom geta. Više od trećine gradskog stanovništva bilo je skučeno u malom području i primorano da radi za naciste.
Užasnuta uslovima u getu, Leščinska i njena porodica, uključujući njeno četvoro dece, odlučili su da pomognu. Krijumčarili su lažne dokumente i hranu Jevrejima unutar geta kao deo rastućeg poljskog otpora. Godine 1943. otkriven je rad porodice i ispitivao ih je Gestapo. Iako su muž i najstariji sin Leščinske uspeli da pobegnu, mlađa deca i njihova majka su uhapšeni. Lešćinska je odvojena od svojih sinova, koji su poslani u različite logore na prinudni rad, i poslata u Aušvic sa svojom ćerkom, studentkinjom medicine. Njen muž je nastavio da se bori protiv nacista, ali je poginuo tokom Varšavskog ustanka 1944. Više ga nije videla.
Kada je stigla u logor, Leščinska je pronašla nemačkog lekara i rekla mu da je babica. Dodelio joj je da radi u logorskom „porodilištu“, skupu prljavih baraka koje su bile manje mesto za brigu o trudnicama nego mesto za njihovo uvođenje u smrt. Većina trudnica u Aušvicu je jednostavno poslata u gasne komore. Ženama koje su u kampu saznale da su trudne ponekad je Gizela Perl, doktorka koja je pomogla da spreči stotine žena da se porodi, abortirala. Često su, kada se otkrije da su žene trudne, pogubljene po kratkom postupku.
Druge su poslate u bolničke barake da čekaju ostatak trudnoće u lošim uslovima. „Sestra Klara“, babica koja je poslata u logor zbog ubistva deteta, nadgledala je kasarnu sa ženom po imenu „Sestra Pfani“. Oni su bili zaduženi da bebe rođene na odeljenju proglase mrtvorođenima, zatim ih dave u kantama, često pred očima tek porodilja. Uloga sestre Klare nije uključivala pomoć pri porođaju.
„Ova podela rada bila je jedan od najgrotesknijih primera da su nacisti, s jedne strane, cinično pridržavali „zakonskih“ standarda – nisu imali da medicinska sestra pomaže pri porođaju – ali, s druge strane, dodeljivali su joj da ubija novorođene jevrejske bebe “, piše istoričar Majkl Berković.
Kada je Leščinska čula šta se od nje očekuje u jezivom porodilištu, odbila je. Kada je odvedena kod lekara koji je nadgledao ceo logor, ponovo je to odbila.
„Zašto je tada nisu ubili, niko ne zna“, rekao je Leščinjski sin Bronislav 1988.
Uprkos pretnjama i batinama od strane Klare, Leščinska je jednostavno počela da brine o majkama i da im porađa bebe. Iako je znala da će većina beba koje je rodila biti ubijena u roku od nekoliko sati, radila je na tome da spase živote majki koliko je mogla. Bio je to gotovo nemoguć posao - bez vode, nekoliko ćebadi, bez pelena, malo hrane. Leščinska je brzo naučila da porodilje leže na retko upaljenoj zidanoj peći u centru kasarne — jedinom mestu koje je moglo da primi trudnicu. Vaške i bolesti bile su uobičajene u „bolnici“.
Leščinska, uz pomoć svoje ćerke i drugih zatvorenika uspela je da porodi 3.000 beba tokom dve godine provedene u Aušvicu. Nastavila je da odbija da ubija bebe uprkos ponovljenim naređenjima da to učini, čak se suprotstavljajući dr Jozefu Mengeleu, zloglasnom logorskom „anđelu smrti“, koji je bio poznat po svojim brutalnim eksperimentima na blizancima i drugim zatvorenicima.
Nije svaka beba odmah ubijena: počev od 1943, neke su odvođene da ih daju nacističkim parovima kao „arijevske“ bebe u okviru programa "Lebensborn" nacističke Nemačke, koji je kidnapovao do 100.000 beba samo u Poljskoj. Leščinska i njeni asistenti su dali sve od sebe da tetoviraju bebe koje su odvedene u nadi da će kasnije biti identifikovane i ponovo spojene sa svojim majkama. Druge su žene radije ubijale svoje bebe, nego što su ih predale nacistima.
Nekim ženama koje nisu Jevrejke je bilo dozvoljeno da zadrže svoje bebe, ali su obično brzo stradale zbog uslova u logoru. Međutim, nekolicini jevrejskih beba je dozvoljeno da žive, iako je nejasno šta im se dogodilo.
-Ako je detetu bilo dozvoljeno da preživi, to bi verovatno bilo za određenu svrhu i za određeno vreme. Leščinska se osećala bespomoćno dok je gledala kako bebe koje je rodila ubijaju ili umiru od gladi, dok je njihovim majkama zabranjeno da doje. Ali ona je nastavila da radi, krsti hrišćanske bebe i brine koliko je mogla o ženama u kasarni. Dali su joj nadimak „Majka“ - rekla je istoričarka Zoi Vaksman
Od 3.000 beba koje je rodila Leščinska, istoričari medicine Suzan Benedikt i Linda Šilds pišu da se polovina udavila, još 1.000 je umrlo brzo od gladi ili hladnoće, 500 je poslato drugim porodicama, a 30 je preživelo logor. Veruje se da su sve majke i sva novorođenčad preživeli porođaj. Početkom 1945. godine, nacisti su primorali većinu zatvorenika Aušvica da napuste logor na „maršu smrti“ u druge logore. Leščinska je odbila da ode, i ostala je u logoru do njegovog oslobođenja. Zaostavština Leščinske je živela dugo posle oslobođenja Aušvica — kako u sećanjima preživelih, čije je bebe pokušala da rodi dostojanstveno, tako i u životima malobrojne dece koja su živa napustila logor, i u radu njene sopstvene dece, svih koji su preživeli rat i sami postali lekari.
„Do danas ne znam po kojoj ceni, ona je rodila moju bebu - rekla je Marija Saloman, čiju je bebu Leščinska rodila 1980-ih.
- Moja Liz duguje svoj život Stanislavi Leščinskoj. Ne mogu da razmišljam o njoj, a da mi ne pođu suze na oči.
Stanislava se vratila u normalan životni tok kao babica u Lođu nakon rata i počela je da razgovara o svom vremenu u Aušvicu kada se penzionisala 1957. U Poljskoj je još uvek poštuju, a njen ključni rad u živom paklu govori sam za sebe.
