Sebastijen, koji sada ima 26, proveo je poslednjih šest godina živeći samostalno na Baliju. Njegova majka, gospođa Ču Ka Jing, uprkos tome što živi u Singapuru, donela je odluku da dozvoli svom neverbalnom autističnom sinu da napreduje u ovom tropskom raju. To je bila najbolja stvar koju je ikada uradila za sebe i svog sina, evo zbog čega se ova mama odlučila na takav korak.
Upoznajte Sebastiena, divnu dušu koja već šest godina prihvata očaravajuću magiju Balija. Sa svojih 26 godina, ovaj neverbalni autistični mladić otkrio je lepotu samostalnog života, okružen posvećenim negovateljima. Njegova majka zajedno sa svojim partnerom živi u Singapuru ali njihova nepokolebljiva ljubav i vera u Sebastijenov potencijal naveli su ih da naprave izuzetan izbor.
Opisujući Sebastijenovo iskustvo kao neverbalne autistične osobe, gospođa Ču, naglašava njegove jedinstvene komunikacijske izazove. Prema njenim rečima, Sebastijenu nedostaje sposobnost da razgovara, povezuje i gradi odnose sa drugima na konvencionalan način. Ovo za njega predstavlja značajne prepreke u smislu uspostavljanja veza i uklapanja u društvo, koje često ima specifične zahteve za društvenu interakciju.
Prepoznajući važnost njegove nezavisnosti, donela je odluku da stvori okruženje u kome bi on mogao da napreduje. Razmišljajući o svom izboru, gospođa Ču je izjavila: „Ako bih ostala sa njim, svaki put kada bi stvari krenule naopako, on bi uvek trčao ka meni, ali sa negovateljima (na Baliju)... on je morao da se osamostali. ”
„Ovo je bila verovatno najteža odluka u mom životu," iskrena je ona.
U to vreme, Sebastijen je već postigao nivo nezavisnosti gde je mogao da samostalno kuva, slaže odeću i brine o sebi.
Tokom porodičnog odmora na mirnom indonežanskom ostrvu 2012. godine, gospođa Ču je primetila da je Sebastijen pronašao utehu u prirodi. Videvši ga kako postaje smiren pored mora, počela je da razmišlja kako bi mogla da mu pomogne da se još više poveže sa prirodom. Uprkos početnim sumnjama voljenih, gospođa Ču je bila uporna u potrazi za pristupačnim smeštajem i negovateljima.
Putovanje je, međutim, bilo ispunjeno izazovima. U početku je gospođa Ču putovala na Bali svake dve nedelje dok se borila da u potpunosti razvije odnos poverenja prema novom okruženju.
Da bi osigurala Sebastijenovu bezbednost, prva vila u kojoj je živeo bila je opremljena nadzornim kamerama. Pronalaženje pouzdanih negovatelja pokazalo se značajnom preprekom. Gospođa Ču je imala poteškoće u pronalaženju odgovarajućih osoba koje bi negovale njenog sina.
Tokom godina, došlo je do promena u timu negovatelja, pri čemu je samo jedan negovatelj ostao konstantan. Nažalost, neki negovatelji koji su dolazili i odlazili nisu se dobro ophodili prema Sebastijenu. Uprkos ovim preprekama, gospođa Ču je rekla da je Sebastijen iskusio isceljenje i lični razvoj tokom svog boravka na Baliju.
Umesto da očekuje od njega da se povinuje tipičnom ponašanju i društvenim normama, ona ga prihvata takvog kakav jeste. Gospođa Ču se sada fokusira na edukaciju drugih o autizmu i promovisanje razumevanja i prihvatanja bez nametanja društvenih standarda pojedincima poput Sebastijena. „Ne očekujemo od njega da govori smislenim rečenicama. Od njega ne očekujemo da nas uvek pozdravi ili nešto kaže“, iskrena je majka.
Putovanje gospođe Ču sa njenim sinom Sebastijenom naglašava izazove sa kojima se suočavaju porodice koje žive sa autizmom. Njena odluka da stvori okruženje u kojem bi Sebastijen mogao da napreduje, čak i ako je to značilo distancu i nekonvencionalne izbore, pokazuje duboku ljubav i posvećenost njegovom blagostanju.
