Kneginja Milica, rođena 1335. godine, u vreme vladavine cara Dušana, bila je poreklom iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan, praunuk slavnog Stefana Nemanje.
Milica je često boravila na carskom dvoru, gde je i upoznala svog budućeg muža, Lazara Hrebeljanovića, srpskog kneza, za koga se udala 1353. godine. Sa Lazarom, Milica je izrodila osmoro dece, i to pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina: Stefana, Vukana i Dobrivoja, koji je umro u najranijem detinjstvu.
Kao hrišćanka, Milica je, prema svedočenju biografa, bila "svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena".
Život srpske kneginje neizmerno je oplemenilo duboko, iskreno prijateljstvo sa Jelenom (potonjom monahinjom Jefimijom), udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića koja, je posle srpskog poraza i izgubljene Maričke bitke, svoje utočište pronašla na dvoru kneza Lazara u Kruševcu. Jefimija je, prema svedočanstvima, bila velika potpora Milici u životu, a naročito u podizanju dece, kojima je bila druga majka.
Posle velike tragedije srpskog naroda i poraza na Kosovu 1389, gde je zajedno, sa svim svojim vitezovima i vojskom, poginuo i srpski knez Lazar, Milica je (iako joj je nuđeno da sa decom ode da živi u Dubrovniku) izabrala teži put - ostala je u Srbiji, izranjavanoj, opusteloj i opustošenoj od pogibije i haranja koje su činili Turci u svom osvetničkom pohodu.
Suočena sa propašću srpske države, sa nejasnom vizijom budućnosti koja joj je donosila više strepnje i straha nego nade, kneginja Milica je bila prinuđena da se, pored majčinskih briga i obaveza (njeni sinovi su bili još uvek maloletni), posveti državničkim poslovima, gde je, iako u veoma nepovoljnim i teškim okolnostima, iskazala izuzetnu mudrost. Uvidevši, naime, da, nedugo posle kosovske tragedije (samo tri meseca posle bitke), ugarski kralj Sigismund posle dužih priprema sprema napade na Srbiju, Milica prihvata savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć, uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj osvojio.
Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije u odnosu na Tursku, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Svoju najmlađu ćerku, Oliveru, morala je da uda za turskog sultana Bajazita.
NE PROPUSTITE
Mudrost i diplomatija
Mudrošću i diplomatijom, kneginji Milici je uspelo da februara 1391.godine prenese mošti kosovskog velikomučenika Lazara iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, kneževu zadužbinu.
O kneginji Milici pisao je i čuveni Konstantin Filosof:
"A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo."
Njeno ime vezuje se za dobročinstva brojnim manastirima i crkvama. Sa svojim sinom Stefanom i patrijarhom Danilom III izdala je 1392. godine povelju manastiru Hilandaru, darivajući pritom jednu crkvu i nekoliko sela. Tri godine kasnije, daruje ruski manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori. Pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice, rekonstrukciju manastira Dečani posle pljačke Turaka. Kruna kneginjinog zadužbinarstva ostaće zacelo manastir Ljubostinja kod Trstenika, gde se Milica 1393. godine zamonašila, i kao monahinja Jevgenija, zajedno sa svojom družbenicom Jefimijom u ovom manastiru provela poslednje godine svog života.
NE PROPUSTITE
Sabor
Pre nego što je monaškom rizom zamenila haljine narodu omiljene vladarke, Milica je sazvala sabor na kome je predala vlast svom sinu Stefanu.
Pored mudrosti stratega i vladarke, Milica je posedovala i dokazala mudrost roditelja, mireći svoje na krv oko vlasti zavađene sinove, što joj je i uspelo posle istinskog podviga. Po ciči zimi, u već poznim godinama svog života odlazi u Svetu Goru, ne bi li sprečila sukob svojih sinova Stefana i Vukana.
Među brojnim njenim po hrabrosti zabeleženim podvizima ostaće njeni odlasci u Carigrad, caru Bajazitu, svom zetu, prvi kada odlazi da spase od sigurne smrti svog sina Stefana (Bajazit je pripremao njegovu likvidaciju), i drugi, kada od istog tada moćnog i oholog vladara moli mošti svete Petke, koje iz Vidina prenosi u Srbiju kao zalog spasenja svoje zemlje.
NE PROPUSTITE
Vrline, dela i zasluge kneginje Milice ostavile su dubok trag u epskom pamćenju srpskog naroda, koji je za uzvrat zauvek "krunisao" zajedno sa njenim suprugom, knezom Lazarom, koji se birajući između dva carstva (porobljavanja i prelaska u Islam), zemaljskog i nebeskog opredelio za "carstvo nebesko" i borbu za hrišćanstvo.
Cara Lazara i caricu Milicu srešćemo u brojnim epskim pesmama koje su dugo prenošene s kolena na koleno. Kneginja Milica je umrla 11. novembra 1405. godine, u manastiru Ljubostinja, gde se u sarkofagu čuvaju njene mošti.
Ostala je do dan danas najvoljenija srpska carica Milica.
