Fjodor Mihajlovič Dostojevski upoznaje Mariju Dimitrijevnu Isaevu tokom svog izgnanstva u Semeju.
Tada je Marija imala 29 godina i bila je prilično lepa i veoma mršava plavuša, strasna i po prirodi vesela osoba. "Bila je načitana, prilično obrazovana, znatiželjna, živa i izuzetno dojmljiva osoba," napisao je jedna drug od poznatog pisca.
Jedina negativna srana Marije Dimitrijevne Isaeve je bila njen muž. Naime, ova zanimljiva žena bila je udata za bezobraznog čoveka koji je bio ravnodušan prema svemu što nije votka. Marija je živela za svog sina, koji joj je davao snagu.
A onda je došao Dostojevski - plah, nespretan, a opet suptilan, pažljiv i veoma pametan.
Ljubav i sažaljenje
Dostojevski je uvek imao poteškoća sa ženama. Jednom se onesvestio kada su ga upoznali sa jednom lepoticom. Sa 35 godina, znao bi da pocrveni u ženskom društvu, ali imao je mračnu stranu - obožavao je javne kuće i rado ih je posećivao.
Jedan prijatelj Dostojevskog, prisetio se da je Marija bila dobra osoba pa joj je bilo istinski žao psica koji se u nju zaljubio do ušiju.
"Kakva sam srećna vremena proveo u njenom društvu! Retko se sreće takva žena," napisao je pisac.
Pod utiskom zaljubljenosti u Mariju, Dostojevski piše "Bele noći", ali i roman "Jadnici".
Međutim, Marija u njemu vidi samo siromašnog izgnanika, vojnika sedmog sibirskog bataljona.
Umreću ako je izgubim
Kada je suprug Marije Dmitrijevne premešten u Kuznjeck, porodica Isaev se seli, a Dostojevski ne može da se smiri. "Gorko sam jecao poput deteta," napisao je.
Međutim, nekoliko meseci potom Dostojevski saznaje da je Marijin muž umro, te da se ona nalazi sama sa detetom u nepoznatom gradu, bez novca. Šalje joj značajnu sumu novca (sve što je mogao da sakupi) - i ponudu za brak.
Marija sumnja: on je bivši osuđenik, lišen plemstva, pisac koji i nije baš zavidan materijal za supruga.
"Propast ću ako izgubim svog anđela; ili ću poludeti," pisao joj je.
Treći točak
U Kuznjecku, Mariji se pridužuje jedna osoba - prijatelj njenog pokojnog muža, učitelj Nikolaj Vergunov. Postaju bliski. Marija se oseća srećnom pored lepog, mladog čoveka i to posle mnogo godina patnje. A i dalje razmišlja o Dostojevskom i oseća neku neshvatljivu krivicu.
Dostojevski dolazi do svoje voljene. Marija jecajući pada pred njega, ljubi mu ruke i priznaje da voli drugog. Dostojevski shvata da su mu sve nade srušene. Ali njegova ljubav je bila toliko jaka, da ništa nije hteo za sebe - samo da Maša bude srećna.
Marija biva šokirana ovom velikodušnošću. Volela je Vergunova, ali joj je Dostojevskog bilo užasno žao. Neko vreme biva rastrgana između dva muškarca, a zatim bira Dostojevskog, koji je tada bio unapređen u oficira, te je postojala nada da se vrati u glavni grad.
Pisac pozajmljuje novac i organizuje skromno venčanje. Nikolaj Vergunov je bio svedok i kum s mladoženjine strane.
Epileptični napadi
Na putu za Kuznjecki, mladenci se zaustavljaju jer je mladoženja imao jak epileptični napad. Lekar mu kasnije govori, da je epilepsiju razvio zbog stresa doživljenog sa 28 godina, kada je osuđen na smrt pogubljenjem.
U Barnaulu Dostojevskog leči vrsni lekar Gebler, kojeg su u gradu zvali "naš Nemac".
Dijagnostikovana mu je epilepsija, a mladoj ženi je rečeno da napadi mogu dovesti do smrti. Veruje se da su od tog momenta Dostojevski i njegova supruga počeli da se udaljavaju jedno od drugog.
Formalno su živeli zajedno, ali nisu bili "zajedno".
Nesrećni zajedno
U Petersburgu, Mariji je bilo neprestano hladno, pa je otišla u Tver, pa je par živeo u različitim gradovima. Svako je imao svoj život. Dostojevski je putovao po inostranstvu bez nje, pisao romane i doživljavao romane, a Marija se razbolela - život je polako cureo iz nje. Od vesele i dobrodušne žene, nije ostalo ništa.
Ali oni su nastavili da se vole: bolesnom, nenormalnom, apsolutnom ljubavlju Dostojevskog.
"Nismo mogli da prestanemo da se volimo; čak i kad smo bili nesrećniji, to smo se više vezivali," napisao je Dostojevski o svojoj prvoj ženi.
Kada se Marija veoma razbolela, Dostojevski je dovodi sebi. Živeli su zajedno u Moskvi i to je bio nepodnošljiv život.
Bolesna žena nije htela da vidi nikog, pa ni svog sina. Pisac je bio iznerviran jer nije mogao da radi - njegovoj ženi bila je potrebna stalna nega.
Marija je izmučena umrla 14. aprila 1864. godine.
Posle njene smrti pisac oseća strašnu prazninu, koju dugo nije mogao ispuniti. Prijatelju je pisao: "... moje telo je postalo bolno i prazno onaj momenat kada je njeno postalo prekriveno zemljom. I sada, godinu dana posle, i dalje je isti osećaj praznine u meni..."
