Iskreno

Zovem se Emilija: Imam 33 godine i sasvim običan život...

Ja živim običnim životom, kao i svaka druga žena

Lifestyle 17.08.2020. - 19:12h Autor: Selma Hurić/ preduzetnica.me
Foto: Shutterstock

Zovem se Emilija. Imam 33 godine, muža i dvoje dece. Moglo bi se reći da vodim običan život, kao i svaka druga žena…

 

Muž je dve godine stariji od mene. Često je odsutan, zbog posla. O svemu u kući uglavnom brinem sama. Nekad se osetim umorno, pa mu to i kažem.

 

Nakon razgovora s njim obično imam osećaj krivice, jer ipak je on taj koji zarađuje više od mene, tako da nemam pravo da se bunim.

 

Kada smo u društvu, on ne voli da ja mnogo pričam. Jednom je povisio ton na mene kad sam prepričavala neki događaj prijateljima. Posle toga sam samo odgovarala na pitanja.

 

Nisam htela da mu kvarim raspoloženje. Poverila sam se jednom svojoj majci, ispričala joj to i još par stvari koje me povremeno muče. „Ćuti, ne tuče te, vredan je, šta ti fali“, rekla mi je na to.

 

Zaposlena sam u velikoj firmi, gde radi još puno žena. Direktor nam je muškarac, kao i većina šefova. Svakoga dana na putu od kuće do posla prođem pored gradilišta na kojem je često puno radnika.

 

Nepristojni su. Dobacuju mi često, zvižde. Osećam se vrlo neugodno kada prolazim tuda, pa ubrzam korak ne bih li što pre stigla do posla. Isto je i kad se vraćam kući. Jednom sam to ispričala koleginici. „Takvi su muškarci“, rekla je.

 

Na poslu imam kolegu koji konstantno želi da razgovara sa mnom. Vrlo često komentariše moj izgled, raspoloženje, i haljinu koju sam tog dana obukla. Kad želim da izbegnem razgovor, stane ispred mene i insistira da mu objasnim zašto sam neraspoložena.

 

Rekla bih to mužu, ali ne bih da ga sekiram, ionako je ljubomoran. Jednom je za jednu ženu koja je bila u sličnoj situaciji rekao: „Pa ne znam šta hoće, kad ga izaziva“. Bolje da ćutim. Istrpeću ga nekako i sklanjaću se koliko mogu.

 

Jednom, ili dva puta nedjeljno, kad deca odu na neke vannastavne aktivnosti, prošetam gradom, uglavnom sama. Prija mi da ćutim, jer to mi jedino ima smisla. Čini mi se da je svet postao jedna velika gomila reči, koje svi izgovaraju a niko nikoga ne čuje.

 

Urliču, zapravo. Uglavnom parole. Ponavljaju ih. Skupljaju poene. Iscrpljuju sebe i druge. Iscrpljuju mene. Iscrpljena sam.

 

Moglo bi se reći da vodim običan život, kao i svaka druga žena…

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...