Kada je reč o novinarima, ljudi imaju brojne predsrasude. Neki misle da su to ljudi koji samo putuju i provode se, drugi da su u pitanju znatiželjne osobe koje bi sve da saznaju i vide.
Šta god mislili, na umu uvek treba imati jedno - novinari su ljudi koji pored posla imaju svoja lična interesovanja, obaveze, porodicu, decu... Baš zato želimo da vam otkrijemo kako izgleda jedan radni dan naše novinarke Vanje!
1. Kako tvoj dan počinje?
Ponekad nisam sigurna da se uopšte završava. Kad je žena i majka, pogotovo male dece, onda se retko dešava da zaspi noću. Jednom tri noći zaredom nisam spavala kao čovek! Mala deca koja idu u vrtić imaju tu naviku da se razboljevaju svake dve nedelje. A kada su bolesni, znači da nema spavanja. Ako ugrabim par sati sna, sat me budi oko 6 ujutro. Tada se molim Bogu da budilnik nije probudio decu. Šunjam se na prstima sa željom da se na miru istuširam i obučem. Ako mi Bog usliši tu molitvu, onda nastaje prava trka, gde se trudim da decu „izvučem“ iz kreveta, da ih nateram da se umiju, obuku, operu zube, očešljaju. Onda „jurimo“ ka vrtiću, a onda ja sumanuto trčim do posla. Znači, vežbam od ranog jutra!
Predrasuda da novinari uvek kasne je u mom slučaju tačna. Ja uvek kasnim. Ali kada se domognem redakcije, mojoj sreći nema kraja. Tu i tada mogu biti novinar i žena koja bez prekida radi nešto u čemu istinski uživa!
2. Na šta se fokusiraš na poslu i šta je to što želiš ljudima da predstaviš kroz svoj rad?
Novinarstvo je takvo zanimanje u kojem priče običnih ljudi mogu doći do širih narodnih masa. Uvek sam htela da ljudi koji čitaju te priče o običnim ljudima, shvate da i drugi imaju probleme, da se i drugi razboljevaju, da nisu sami ni u svojoj nesreći ni u svojoj sreći.
Cilj mi je da u medijima objavim i neke lepe priče koje oplemenjuju. Često čujem ljude kako se žale i kažu: „Ne mogu ništa pametno ni lepo da pročitam na internetu!“ E, to dragi moji nije istina! Kako zračiš tako i privlačiš!
Sami biramo šta ćemo čitati, šta ćemo gledati na TV-u, sa kim ćemo se družiti i koga ćemo voleti. Volim da pišem priče o ljudima koji su pobedili probleme, bolesti, sudbinu, o ljudima koji su uspeli i cilj mi je da njihove priče dođu do svih onih koji vole i žele da pročitaju nešto lepo.
3. Da li je jednostavno svakog dana pronaći nove zanimljive teme?
Naravno da jeste! Priče su oko nas. Svačija životna priča može biti tema jedne knjige. U to sam se uverila nekoliko puta.
Moja majka, koja je kuvarica, često ima naviku da kaže: „Onako kako ja umem da napravim jelo ni od čega, tako i sto ti umeš da napraviš priču ni od čega!“
To mi je najveći kompliment!
4. Nije lako svakog dana slušati i pisati o ne tako lepim temama. Kako se boriš sa tim i da li uspevaš da posao ostaviš u kancelariji kad kreneš kući?
Veliki sam emotivac i često plačem, pa čak i javno. Davno sam prestala da se stidim svojih suza. Ne umem da se podelim na dva dela pa da zaboravim na te tužne priče kad dođem kući, isto kao što ne umem da ne mislim na decu kada sam na poslu. Međutim, smatram da sam zbog toga bolja novinarka, ali i bolja majka.
5. Kako se tvoj dan nastavlja kada radno vreme istekne?
Bez obzira koliko volim svoj posao, obožavam kraj radnog vremena! Imam dogovor sa mužem: pošto ja ujutru vodim decu u vrtić, on ih prvi uzima i vodi u park ili u igraonicu. Tako ja imam sat, do dva sata – samo za sebe.
Živela sloboda!!! Dođem kući i prvo se uvučem u najudobniju odeću, pa onda skuvam sebi veliku šolju jake domaće kafe! To su moji momenti. To je moje međuvreme. Moj povratak sebi. Sedim kraj prozora u omiljenoj fotelji. Pijem kafu uživam u mirisu koji opušta i gledam u ništa! Tada sabiram utiske. Tada se preispitujem. Tu počinje onaj pravi opušteni deo dana. Tu za mene zapravo počinje dan! Shvatila sam da ne postoji bolji način da se ponovo napunim energijom, budem produktivnija i dobijem snagu da završim sve što imam kod kuće, da se posvetim deci, mužu, ispoštujem sve svoje voljene, a na prvom mestu, da odmorim glavu od svega što sam čula i videla tokom dana. Od kad sam to shvatila, ne odričem se svoje popodnevne kafe ni za šta na svetu!
Na poslu, kafu ne pijem s uživanjem. Jednostavno ne mogu da joj se posvetim kako treba. Sveže mlevena kafa i ja, to je posebna vrsta ljubavi. Jednom sam čak i bila u iskušenju da raskinem sa njom, da je napustim, ostavim… Deca su bila baš mala i nepodnošljiva, sve su pipala, svuda su se zavlačila.. Tako ja sebi skuvam kafu, i onda je nosim okolo, pa je popijem hladnu, ili je prospem. Tada sam sva u suzama rekla mužu: „Prestaću da pijem kafu! Šta će mi kada je ne pijem kako treba!“ Kada je video da je situacija „kritična“, sam je predložio taj aranžman - da posle podne uzima decu iz vrtića, kako bih ja mogla da imam vreme nasamo sa svojom kafom. Pametan je on, zna da sam ja svoja tek onda kada popijem dobru, domaću kafu natenane!
