Samoća
Leži reka rasuta u mraku, mrtva, bela. Ne čujem da prska ni talasić između gustih trska, ni ptić rečni gdegod u vrbaku.
Samo drhte u providnoj tmini dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda crn siluet šume u visini.
Dok blisnuše nebesa u času, i šum čudan prođe po samoći, miris lipa dolinom se rasu: Jedna duša minu posred noći…
Jovan Dučić
