Nikada ne dajem novac nikome, to je loše i pogrešno, rekao je u jednom intervjuu Džon Pol Geti, tada najbogatiji čovek na svetu. Naftni tajkun je bio poznat po škrtosti i tome da je novac bio voljan da troši isključivo na umetnine. Getijevu škrtost dodatno je ilustrovala otmica jednog od njegovih 14 unuka, imenjaka za kojeg Geti italijanskoj ''Ndrangheti nije hteo da da ni paru rekavši da "ako plati onda će uskoro i ostali unuci nestati i da će morati da plaća i za njih". Geti je, na kraju, pristao da plati 3.2 miliona dolara otkupnine tek šest meseci nakon otmice, tokom kojih mu je poslato i odsečeno uvo tada 16 godišnjeg unuka.
Geti je dao 2.2 miliona (najveći iznos od kojeg može da se odbije porez), a ostalo je pozajmio sinu da plati za unuka, i vrati mu s kamatom.
Kada mu je unuk napokon pušten i spasen deda nije hteo da mu se javi na telefon da bi mu se unuk zahvalio. Zbog traume otmice Getija Mlađeg postao je narkoman i nakon predoziranja 1981. godine doživeo je moždani udar i postao kvadriplegičar o kojem je brinula majka. Tužio je tada i sopstvenog oca da dobije nešto novca za terapiju. Getijev deda, koji je biznis s naftom nasledio od svog oca i sa 18 godina zaradio prvi milion, porodični odnosi nisu previše uznemiravali. O otmici je Ridli Skot snimio film "All the Money in the World" u kojem Getija glumi Krostofer Plamer, koji je u toj ulozi zbog seks skandala zamenio Kevina Spejsija, a Deni Bojl je napravio seriju "Trust" u kojoj škrticu glumi Donald Saterlend.
Porodični advokati su, iako je tajkun umro 1976. godine, odmah tužili kreatore serije jer je patrijarh prikazan "kao okrutan" i tvrde da je reč o kleveti. "Ako možeš izbrojati svoj novac, onda nemaš milijarde", rekao je jednom Geti.
Svoje puste milijarde ni nakon smrti nije prepustio porodici, pa ni bolesnom unuku, već je sve ostavio nekolicini fondacija od kojih je deo posvećen njegovom najdražem hobiju - skupljanju umetnina. Već na početku uspešne karijere Geti je počeo ozbiljno da sakuplja umetnine, i to ne zato jer je bio veliki esteta ili poznavatelj već zato jer, kako je i sam priznao, voleo da kupuje skupe stvari za bagatelu.
"Cene su najniže ovog veka, iznose jednu četvrtinu onog što su bile između 1910. i 1929. godine", zapisao je Geti u svoj dnevnik, vidno zabrinut za vrednost svoje kolekcije.
Zanimljivo je kako je Geti, čiji je otac familiju preselio iz Minesote u Los Anđeles, obožavao da čita klasične pisce, a tokom života tečno je naučio da govori francuski, nemački, italijanski, španski, ruski i arapski, a iz "gušta" je prevodio s latinskog i grčkog.
U školi su ga zvali "rečnik Geti" zbog enciklopedijskog znanja, posebno jezika, a proputovao je i Egipat kao tinejdžer u potrazi za starinama. Zavisnik od kupovine umetnina, najviše je trošio, kako otkriva u autobiografiji iz 1965. "The Joys of Collecting", na antikvitete iz Grčke i Rima, renesansnu umetnost, persijske tepihe iz 16. veka, francuski nameštaj i tapiserije. Pred kraj života zažalio je neke svoje odluke pa je u dnevnik zapisao "trebao sam da kupim desetine Renoara umesto samo jednog, kao i to da je trebao da kupi dela autora kao što su Dega, Mone, Pisaro, Mane, a manje tapiserija i tepiha. Ali sviđaju mi se moje tapiserije i tepisi iako im se nije udvadesetostručila vrednost kao impresionistima".
Početkom pedesetih Geti je zahvaljujući poslovima na Bliskom istoku postao milijarder, a 1964. je krilo njegove vile u Malibuu otvoreno za javnost kao "The J. Paul Getty" muzej. Njegova kolekcija je više od 600 umetnina smeštena tamo, ili pak u njegovoj palati iz doba Tjudora u Sureju, u Engleskoj, gde je proživeo starost. Kao što je vidljivo iz njegovih izjava o tapiserijama koje voli više od impresionista, Geti nije bio konformista. Muzej u opisu piše da je radio kalkulisane rizike. "Kao vlasnik kolekcije umetnina, Geti je bio previše stidljiv da bude vulgaran, previše sumnjičav i neodlučan da bude pokrovitelj nečeg novog, i preškrt da napravi istinsku veliku kolekciju. Jedan od njegovih savetnika, ser Fransis Votson, rekao je kako je najviše voleo da bude zao, a video je da, tradicionalno, jako bogati muškarci skupljaju umetnine, pa je i on krenuo. Sam kvalitet je bila manje važan", piše u članku Njujork Tajmsa naslova "Isn’t It Funny What Money Can Do?"(Zar nije smešno šta sve novac može da uradi?) iz 1986. godine.
Kada je umro naftni je tajkun i kolekcionar vredeo je današnjih 18 milijardi dolara. Većinu toga ostavio je Džon Pol Geti fondaciji koja je novac iskoristila da napravi najbogatiju umetničku instituciju na svetu. Uprkos tome, i sledeći tradiciju osnivača, institucija svake godine skuplja sredstva balovima i kroz donacije.
Članovima porodice ostavio je malo ili ništa.
