U Holivudu su se često krile priče koje nisu prikazane na filmu, ali su zanimljive kao i sam film, a jedna od takvih vezana je za romantičnu dramu "The Way We Were" i dvoje velikih imena – Robert Redford i Barbra Streisand. Iako je publika na ekranu gledala nežnu, emotivnu i na momente strastvenu ljubavnu priču, iza kulisa je vladala sasvim drugačija dinamika, obojena nesigurnostima, razlikama u karakteru i neizrečenim tenzijama.
Neobična odluka iz profesionalnih razloga
Prema navodima iz knjige The Way They Were: How Epic Battles and Bruised Egos Brought a Classic Hollywood Love Story to the Screen autora Robert Hofler, Redford je na snimanju doneo prilično neobičnu odluku – tokom intimnih scena nosio je čak dva zaštitna sloja, odnosno genitalna štitnika. Ovaj potez nije bio rezultat stida ili neprijatnosti pred kamerama, već, kako se navodi, želje da postavi jasnu granicu između profesionalnog i privatnog.
U tom periodu, Redford je bio u stabilnom braku i nastojao je da izbegne bilo kakvu situaciju koja bi mogla da se pogrešno protumači ili da naruši njegov privatni život. Njegov oprez dodatno je podstaknut pričama da je Strejsend bila izuzetno očarana njegovim izgledom i harizmom, a kaže da je to unosilo određenu napetost u njihove zajedičke scene.
Sumnje i predrasude na početku saradnje
Zanimljivo je da Redford u početku nije bio oduševljen idejom da deli kadar sa Strejsend. Smatrao je da ona nije „tipična“ dramska glumica tog vremena, već više muzička zvezda koja tek treba da se dokaže u ozbiljnim filmskim ulogama. Uprkos tome, projekat je bio previše značajan da bi ga lako odbio.
Sa druge strane, Strejsend je u ovaj film ušla sa potpuno drugačijom energijom – fascinirana Redfordom, kako njegovom pojavom, tako i njegovim statusom u Holivudu. Upravo ta razlika u očekivanjima i emocijama doprinela je specifičnoj atmosferi na setu.
Granice koje su dodatno raspirile interesovanje
Redford je, prema svedočenjima, vrlo rano pokušao da postavi jasne granice. Jedna od njegovih izjava, upućenih Strejsend na početku saradnje, oslikava njegov stav:
„Ako ćemo raditi zajedno, moraš da imaš na umu da će sve što ti kažem o sebi biti izrečeno na dobrovoljnoj bazi, jer želim to da znaš. Ne zato što ti misliš da imaš neko pravo da to znaš.“
Ova rečenica nije ohladila odnos – naprotiv. Kako se navodi u knjizi, Strejsend je upravo u toj distanci videla dodatnu privlačnost, jer su je intrigirali muškarci koji deluju nedostižno i samouvereno.
Kontrola nad scenama i imidžom
Tokom snimanja intimnih scena, Redford je vodio računa ne samo o fizičkoj distanci, već i o tome kako će te scene izgledati na ekranu. Insistirao je da one ne budu previše eksplicitne, već estetski umerene i emotivno suptilne, gotovo „pitome“ za standarde tog vremena.
Zanimljiv detalj je i da je odbio da izgovori rečenicu „Ovog puta će biti bolje“ u jednoj od scena, jer je strahovao da bi publika mogla da napravi paralelu sa njegovim privatnim životom i pogrešno protumači njegovu muškost ili sposobnosti.
Reditelj Sidni Polak naša se između dve snažen ličnosti - perfekcionističke i emotivne. Njegov zadatak nije bio samo da režira film, već i da balansira njihove odnose kako bi hemija na ekranu ostala uverljiva.
Pollack je kasnije priznao da je Strejsend bila zaljubljena u Redforda i pre nego što su kamere počele da snimaju, što dodatno objašnjava intenzitet emocija koje su se prenosile kroz njihove scene.
Uspeh uprkos tenzijama
Uprkos svim nesuglasicama i skrivenim tenzijama, film je postigao ogroman uspeh i ostao upamćen kao jedan od najlepših ljubavnih filmova svog vremena. Strejsend je za svoju ulogu dobila nominaciju za Oskara, a hemija između glavnih glumaca, iako kompleksna iza kulisa, na ekranu je delovala gotovo savršeno.
Kada se kasnije govorilo o mogućem nastavku, Redford je jednom kratkom rečenicom stavio tačku na sve spekulacije:
„Barbra bi to htela, ali ja neću.“
