U svetu sporta retko se dešava da se talenat, disciplina i posvećenost prenose sa generacije na generaciju sa takvom lakoćom i snagom kao u porodici Angeline Topić. Njena bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u disciplini skok uvis nije samo lični uspeh jedne mlade sportistkinje – to je kruna jedne porodične priče, satkane od ljubavi, odricanja i neverovatne sportske genetike.
Iza tog uspeha stoje njeni roditelji, Dragutin Topić i Biljana Topić, koji nisu samo njena najveća podrška, već i istinski uzori. Njihova životna i sportska priča pokazuje koliko su strast, međusobna podrška i vera u porodicu ključ uspeha – kako na stazi, tako i u životu.
Ljubav koja je počela na stazi, a procvetala na moru
Kao i mnoge velike ljubavi, i njihova je počela sasvim spontano – među treninzima, takmičenjima i sportskim ambicijama. Atletika ih je spojila, ali ono što ih je zauvek povezalo dogodilo se daleko od stadiona, na obali Jadrana, u Makarskoj.
Dragutin Topić, jedan od najuspešnijih srpskih skakača uvis, koji je čak šest puta učestvovao na Olimpijskim igrama, odmah je primetio posebnost kod mlađe koleginice. Sa druge strane, Biljana Topić bila je očarana njegovom harizmom, duhovitošću i toplinom.
Njihova veza nije bila samo ljubavna, već i partnerska u svakom smislu – delili su iste ciljeve, isti način života i istu posvećenost sportu. Upravo ta povezanost učinila je njihov odnos čvrstim i stabilnim, uprkos svim izazovima koje profesionalni sport nosi.
Brak i dolazak Angeline – početak nove sportske ere
Bračni par Topić venčao se 2004. godine, u trenutku kada su već iza sebe imali zavidne karijere i iskustva. Samo godinu dana kasnije, njihovi životi dobili su potpuno novu dimenziju – rođena je Angelina Topić.
Od samog početka bilo je jasno da Angelina odrasta u okruženju koje neguje disciplinu, rad i ljubav prema sportu. Njen put nije bio slučajnost, već prirodan nastavak porodične priče. Ipak, i pored toga, njen uspeh nije bio unapred zagarantovan – morao je biti zaslužen svakim treningom, svakim skokom i svakim odricanjem.
„Rodila sam vanzemaljca“ – ponos majke koji su svi videli
Jedan od trenutaka koji je posebno privukao pažnju javnosti bio je emotivan i duhovit komentar Biljana Topić, koji je podelila uz fotografiju sa ćerkom i suprugom.
– „Ja sam rodila vanzemaljca, koja je tvoja supermoć?“ – napisala je, ne krijući ponos zbog Angelininih rezultata.
Ova rečenica nije bila samo šala, već iskrena refleksija majčine ljubavi i divljenja. Jer, gledajući Angelinu kako pomera granice i ostvaruje vrhunske rezultate, teško je ne pomisliti da je reč o nečemu zaista posebnom.
Biljana Topić – karijera vredna divljenja
Pre nego što je postala majka uspešne atletičarke, Biljana Topić je i sama bila ime koje se izgovaralo sa poštovanjem u svetu atletike. Rođena 17. oktobra 1977. godine u Šapcu, ostvarila je zavidne rezultate u disciplini troskok.
Učestvovala je na velikim takmičenjima, uključujući Svetsko prvenstvo u dvorani 2008. i Olimpijske igre u Pekingu iste godine, gde ju je samo nekoliko centimetara delilo od finala. Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. nastavila je svoju sportsku borbu, pokazujući upornost i snagu.
Posebno se izdvaja njen nastup na Svetskom prvenstvu u Berlinu 2009. godine, gde je ostvarila rezultat od 14,52 metra – državni rekord i plasman na četvrto mesto. Za medalju joj je nedostajalo svega nekoliko centimetara, ali je njen rezultat ostao upisan kao jedan od najznačajnijih u istoriji srpske atletike.
Teški trenuci i borba koja je ojačala porodicu
Iza uspeha ove porodice ne stoje samo medalje i rekordi, već i trenuci velike neizvesnosti i borbe. Osam godina nakon rođenja Angeline, porodica Topić prošla je kroz izuzetno težak period tokom trudnoće sa drugom ćerkom, Sofijom.
Komplikacije su bile ozbiljne, a Biljana Topić je morala da bude hospitalizovana. U tim trenucima, Dragutin Topić suočio se sa strahom i neizvesnošću, nemoćan da pomogne osim da veruje i čeka.
Iako je želeo da prisustvuje porođaju, stručnjaci su procenili da je zbog specifične situacije bolje da ostane van sale. Bio je to jedan od najtežih trenutaka u njihovim životima, ali i dokaz koliko su kao porodica snažni. Na sreću, sve se završilo dobro, a njihova porodica postala je još jača.
Danas, Angelina Topić predstavlja simbol nove generacije sportista – talentovane, disciplinovane i mentalno jake. Njena bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u skoku uvis nije samo lični uspeh, već i potvrda da se trud, rad i porodične vrednosti uvek isplate.
Životna priča Dragutina Topića
Težak čovek. U ove dve reči najbolje opisuje sebe. Tvrdoglav, uporan i impulsivan. Da nije takav, ne bi bio ovo što je danas. Ne samo otac srpske rekorderke u skoku uvis Angeline Topić već i vlasnik i dalje važećeg juniorskog svetskog rekorda. I kad je skakao uvis i kad se borio s vetrenjačama ili sa samim sobom, pa i danas, kad u svom klubu po pravilima koje sam postavlja stvara nove atletske šampione, Dragutin Topić je ostao - samo svoj. I, još nešto - bio je Konstrakta pre Ane Đurić.
A znaš i sam kako je to, ideš tamo gde ti ide društvo. Ja sam se tako vukao za tim svojim društvom i u Sremčici, gde je jedini mogući izbor bio fudbal, krenuo sa fudbalom. Logično. Kako sam sazrevao, tako sam postajao svesniji da je individualni sport ono što me krasi. Nije da nisam mogao da budem dobar u kolektivnom sportu, mogao sam, ali baš zbog karaktera o kojem ću da ti govorim opredelio sam se za individualni i tu se najviše pokazao.
Moram da kažem da sam imao i podršku roditelja, koji se nisu mnogo mešali. Bio sam i ostao težak, tvrdoglav i uporan, jer verujem da je ono što radim najbolje za mene i one koji me okružuju. To se ispostavlja kao tačno, iako mnogi to neće da priznaju. Impulsivan sam, volim samoću i da razmišljam. Kad je sport u pitanju, vidim gde su rešenja i trudim se da od dva-tri moguća izaberem najbolje. Kao trener svojim takmičarima dajem slobodu da sami pronađu put. Tu sam da im pomognem.
Tako je nekako bilo otkad pamtim. Imam brata Vojislava i polusestru Sanju iz očevog prvog braka i oni su uvek tu za mene, kao i ja za njih. Drugačiji sam i od oca; on je, recimo, platu doneo i predao majci na upravljanje, a ja ne, ja volim da učestvujem u kućnim dešavanjima, da plaćam, pomognem, šta i koliko mogu.
Prave prijatelje imam samo u sportu i to više iz inostranstva. Danas je to lakše, jer ima više načina. Patrik Sjeberg i ja smo imali istog menadžera i mnogo vremena smo bili zajedno. Šveđanin je pun životnog iskustva i pomogao mi je mnogo puta da šire sagledam život.
Na stadionu Crvene zvezde bilo je takmičenje u troboju tokom kojeg sam trčao, bacao kuglu i prvi put skakao uvis. Pre toga nikad nisam video ni sunđer na koji se pada, a ne da sam probao da skačem. U tom momentu sam u skoku uvis bio najbolji, ali sam nastavio da trčim. Ipak, činjenica da sam pobedio u skoku uvis ostala mi je u malom mozgu. Sve do trenutka kada je nastavnik fizičkog u osnovnoj školi pitao da li neko zna da skače? Javio sam se, iako - ponavljam, skoro da pojma nisam imao! Računao sam, ipak, da znam i digao ruku kao veliki majstor. Ispostavilo se sudbonosnim, jer sam bez ijednog treninga pobedio u školi, opštini, Beogradu i bio treći u Jugoslaviji.
Inače, verujem da veliki trener mora da ima veliki nos, da neprestano njuši i traga za talentom, dok ne nađe dijamant ili, zašto ne, i dijamante koje će da izbrusi. Verujem da sam od njega nasledio dar za procenu talenta. Ne grešim! Možda sam se negde i ogrešio, ali u proceni ovih sa vrhunskim potencijalom greške nema.
Optužba za doping
Ozbiljna tragedija. To mi je najteži momenat u karijeri, ali i njega sam pobedio. Ono u šta sam siguran jeste da sam koristio dozvoljene preparate. Ali ne znam kako ja kao sportista mogu da znam tačan sastav svega što unosim u telo. Pa čekaj, sad na Juniorskom prvenstvu sveta u Kolumbiji takmičari su otrovani hranom iz hotela. Koju su svi jeli. Angelina i Teodora su jedva izašle na takmičenje. I, kao, niko nije kriv! Dešava se. A da ja progutam meso koje je negde kljukano nečim i nešto od preparata, koje nisam uzimao na svoju ruku, to se ne dešava?! To je jedan od glupih postulata. Tada, 2001. godine, psihički sam bio najstabilniji i superioran. Nastupila je smena generacija, nisam imao konkurenciju, pobedio sam na tri takmičenja, neka sam i prekidao, jer sam ostajao bez rivala. Čuvao sam se za Svetsko prvenstvo, na koje nisam otišao. Izgubio sam ne samo te dve godine koliko je suspenzija trajala, već i ko zna koliko docnije, dok se nisam vratio tamo odakle su me sklonili. Deo mog karaktera je želja da budem najbolji, i to me je uz unutrašnje impulse guralo napred.
I onda... U to vreme otkrijem čari kocke... Koja me je masakrirala i finansijski i mentalno! A, opet, iz ove vizure mislim da bih se, da nije bilo toga, možda i ubio! Toliko sam bio depresivan i smučio mi se sport. S druge strane, atletiku nisam nikada smatrao poslom. Što je možda i greška, jer sam verovatno i zato imao finansijske debakle. Ona je bila i jeste deo moga bića. Danas ljudi misle drugačije, sve gledaju kroz novac, što nas udaljava od suštine. A to je - biti najbolji. Verujem da ljudi koji duže traju ne misle o novcu i ne gledaju na sport kao na posao, to je pre svega nadmetanje, a lova je posledica. Posledica dugog trajanja je i to da si malo na svoju ruku. Ja živim kako želim. Mogao bih sebe da nađem i u drugim stvarima, ali me ne interesuje. Akreditacija oko vrata i adrenalin na takmičenju mi trebaju. Nekoga vozi lova, nekoga ribe. A mene takmičenje. I uvek za sportistu nađem opravdanje. Strog sam kao trener, ali i osećajan.
Stil / Kurir / Blic
