Francuska filmska ikona Brižit Bardo, koja je preminula 28. decembra 2025. u 91. godini života, sahranjena je danas, 7. januara 2026, na gradskom groblju u Saint-Tropezu – daleko od mesta na kojem je želela da pronađe večni mir.
Iako je još za života jasno i glasno govorila gde želi da bude sahranjena, njena najintimnija želja ostala je neispunjena. Bardo nije želela porodičnu grobnicu niti uobičajeno groblje, već je imala posebnu viziju sopstvenog poslednjeg počivališta.
U intervjuima je više puta bez ulepšavanja izjavila:
“Ne želim da budem sahranjena na groblju u Sen Tropeu, gde bi gomila idiota mogla da skrnavi grob mojih roditelja, babe i dede. Oni zaslužuju mir” — govoreći o mestu koje je smatraju porodicom i tradicijom, ali koje bi, kako je strahovala, moglo postati meta nepoštovanja.
Slavna glumica je godinama unapred isplanirala sopstvenu sahranu i tačno znala gde želi da počiva – u bašti svog imanja La Madrague, tik uz more u regionu Var, okružena prirodom i najdražim bićima. Upravo je tamo, među maslinama i borovima pored Mediterana, htela da leži zauvek, pored onih kojima je najviše verovala i koje je najviše volela – svojih psa i drugih životinja koje su bile njen verni životni saveznik.
O njenoj želji da bude sahranjena pored svojih životinja govorila je i ranije, navodeći da bi radije počivala pored svojih pasa nego na formalnom groblju. Bilo je reči i o tome da bi na svom mestu izabrala jednostavan drveni krst, sličan onima na grobovima njenih kućnih ljubimaca.
U jednom intervjuu iz 2018. godine čak je tvrdila da ima i odobrenje lokalnih vlasti za takvu sahranu, što bi značilo dozvolu da je sahrane u svom vrtu – ali to odobrenje nije formalno potvrđeno ili zapisano na način koji bi omogućio da se Bardo zaista tamo sahrani. U Francuskoj je za privatnu sahranu van zvaničnih grobalja potrebna posebno izdata dozvola, i Var Prefektura nikada nije primila formalni zahtev za takav postupak.
Umesto toga, nakon crkvene službe u crkvi Notre-Dame-de-l’Assomption u Saint-Tropezu, Bardo je sahranjena u groblju koje gleda na Mediteran, u delu grada koji su mnogi zvali marine cemetery, u “strogoj privatnosti”. To groblje već je mesto počinka njenih roditelja, kao i drugih bliskih osoba, ali nije bio izbor koji je sama izabrala.
Ispunjena joj je samo jedna želja – da sahrana protekne tiho, bez pompe i reflektora, u krugu najbližih, što je porodica i ostvarila. Međutim, ono najvažnije – mesto njenog večnog počinka – nije bilo onako kako je ona želela.
Tako je Brižit Bardo, žena koja je ceo život živela po sopstvenim pravilima i bez kompromisa, na kraju ostala bez prava da sama izabere gde će zauvek počivati – daleko od svojih pasa, mora i tišine koju je želela.
