Stanojka Mitrović, poznatija kao Ćana, važi za jednu od najpoznatijih pevačica narodne muzike, ali malo ko zna priču o njenoj porodici koja je više nego tragična:
„Ja sam rođena blizu Savskog Mosta, u selu Gornja Tramošnja. Moji roditelji su imali nesreću da je troje dece umrlo, a nas troje preživelo. Imam lepo sećanje na detinjstvo, bili smo željni svega, nismo imali garderobu kao danas, nismo imali slatkiše, ali je bilo lepo, danas je prezasićenje. Moja slava je 9. januara, tada dolaze svi naši rođaci za Novu godinu i ostanu za Božić i slavu, pa dođu njihova deca. Tada su bili veliki snegovi, pa smo se sankali do iznemoglosti, roditelji su nam pravili skije, jer nisu imali novca da kupe. Muke naše ako se sanke polome, a spuštali smo se između šljiva."
Vaša majka ima sina iz prvog braka, i Vaš otac ima decu iz prvog braka. Da li je bilo momenata da se svi zajedno okupite i slavite Novu godinu?
„Bilo je, i danas imamo super odnose, sa njihovom decom ja više imam kontakt jer je razlika u godinama između nas. Dva brata su živela u Švedskoj, jedna sestra je u Kikindi bila udata, a druga je u Dubici posle rata, a do tada je živela u selu pored mog. Ja sam kod te sestre išla na slavu, naša slava je 9. januara, a njena slava je Sveti Jovan, 20. januara. Preko šume sam išla kod nje, da joj pomognem da pere prozore i tako. Ona više nije među živima, samo je jedan brat živ od njih četvoro i mamin sin iz prvog braka je živ. Mamin prvi muž je poginuo u Drugom svetskom ratu, ona se posle 10 godina udala za mog tatu, a tati je prva žena umrla od raka i ostao je sa četvoro dece. Tako su se oni upoznali i zahvaljujući roditeljima i negovanju odnosa mi smo se svi srodili.“
Vas je majka dobila u zrelim godinama?
„Ja sam neplanirano dete. Imala je nesreću kada je rađala tu decu. Oni su 20 kilomentara od grada, da li su to bile upale pluća ili posle ratne bolesti. Teško ko može da ostane normalan, njoj je jedne nedelje umrla ćerka, druge nedelje je umro sin, to je strašno bilo. Ja joj se divim što je ostala normalna, imala je strašne napade u snovima, sećam se da nismo mogli da je probudimo, bilo je traumatično.
Ja se sećam da je ona čuvala neku pletenicu od te devojčice, Gordana se zvala, druga Radojka i Stojan. Ja se svaki put, imala je neki svoj sanduk u kome ostavljaju bitne stvari i znam da sam uvek viđala tu pletenicu i znam da je ona uz slobodno vreme osami se i vrlo sam je često zaticala kako plače sa tom pletenicom u ruci i onda me je posle i nervirala ta pletenica jer sam smatrala da dokle god bude bila tu, da će ona da plače, ali to njoj valjda jedino bilo što joj je ostalo isplače i da valjda joj bude lakše posle toga.
Imala sam osam i po godina kada je tata umro, to je bila velika tragedija. Najstariji brat je bio oženjen i zaposlio se, ali je morao da se vrati da bi majci pomogao oko mene i drugog brata. Moja majka je imala 53 godine kada je tata umro, nije razmišljala o narednom braku, nego se posvetila nama. Braća su se zaposlila, jedan je otišao u Suboticu, drugi u Sloveniju, a ja sam ostala sa majkom.
Interesantno je što niko od nas 35 koji smo završili se nije zaposlio u struci. Ja sam se zaposlila u nekom restoranu ‘Ekspres’ u Subotici, jedan deo je bio restoran gde se hrane studenti, a drugi deo je bila kafana koja se zvala ‘Beograd’, preko puta je bila kafana ‘Zagreb’. Ja sam radila na kasi za hranu. U toj kafani su bili muzičari i ja sam slušala kada oni vežbaju i oni mi govore ‘ma, ti Bosanka mora da znaš da pevaš’ ja reko ‘ne mogu, doći će mi neko ovako’. Sećam se da sam pevala nešto od Vesne Zmijanac i Šemse, one su tada baš bilo aktuelne. Oni onako stali i počeli da me vrbuju, ali ja nisam smela nikome da kažem jer sam se plašila da će pući bruka.
(Nova, Telegraf, Stil)
