Pre 54 godine, tačnije 3. jula 1971. godine, preminuo je legendarni Džejms Daglas Morison - čovek koji je, iako je živeo veoma kratko, iza sebe ostavio jedan od najjačih pečata u istoriji roka. Danas, više od pola veka nakon njegove smrti, mit o njemu i dalje živi...
Detinjstvo puno nemira
Morisonovi roditelji su američki oficir mornarice Džordž Stiven i Klara Morison. Kao dete, rastao je u strogom i često hladnom porodičnom okruženju, seljakajući se iz jedne vojne baze u drugu. Njegovo obrazovanje bilo je isprekidano, a odnosi s roditeljima, naročito sa ocem, napeti. Kasnije je tvrdio da su mu roditelji mrtvi, iako su bili živi, što je bio deo njegovog radikalnog prekida sa sopstvenim poreklom.
U uzrastu od četiri godine prisustvovao je saobraćajnoj nesreći u pustinji Novog Meksika u kojoj su poginuli Indijanci. Nakon tog događaja tvrdio je da su duše poginulih "ušle u njega". Bio je to prvi susret s mitologijom i smrću, što ga je pratilo do kraja života.
Od filozofije do muzike
Nakon srednje škole, Morison upisuje univerzitet na Floridi, ali se ubrzo seli u Los Anđeles i započinje studije filma. U to vreme intenzivno se bavio filozofijom, mitologijom i književnošću. Njegovi uzori bili su Niče, Vilijam Blejk, Artur Rembo i Džek Keruak. Počeo je da piše poeziju koja je u sebi nosila tamu, senzualnost, filozofske opsesije i podsvesne misli.
Nakon diplome, nekoliko meseci živeo je skoro kao beskućnik na krovovima zgrada u Venis Biču, pišući stihove i eksperimentišući s drogama. Upravo tada nastali su tekstovi pesama koji su ubrzo postali himne čitave generacije.
Dorsi
Godine 1965. sreće kolegu s fakulteta, klavijaturistu Reja Manzareka. Dvojac osniva bend koji su nazvali Dorsi (The Doors), prema knjizi Oldusa Hakslija "The Doors of Perception", koja se bavi iskustvima konzumiranja LSD. Pridružuju im se Robi Kriger i Džon Densmor, a bend ubrzo razvija poseban zvuk - spoj bluza, psihodelije i džeza.
Već prvi album iz 1967. doneo je ogroman uspeh, s pesmama poput "Break On Through", "The End" i "Light My Fire". Cenzura, zabrane nastupa, hapšenja - sve je to postalo deo Morisonovog svakodnevnog života. Nije bežao od toga - naprotiv, činilo se da je uživao u borbi protiv sistema.
Nadimak "Kralj guštera" nastao je iz njegove lične poezije. U jednoj od svojih pesama napisao je: "Ja sam kralj guštera, mogu sve." Ova rečenica nalazi se u pesmi "Celebration of the Lizard".
Beg od stvarnosti
Privatni život Džima Morisona bio je jednako buran kao i njegov umetnički rad. Najvažniji odnos u njegovom životu bio je sa Pamelom Kurson. Njen lik prisutan je i u njegovoj poeziji, ali i u paranoičnim trenucima sumnji, nasilja i otuđenosti. Morison je patio od duboke egzistencijalne teskobe. Alkohol, LSD i heroin nisu bili samo sredstva za zabavu, već pokušaj bega - od bola, praznine i same svesti. Iako su mu mnogi nudili pomoć, on je tvrdoglavo odbijao ideju da je bolestan ili zavisan. Ispod imidža seks-simbola i božanstva kontrakulture, krio se izmučeni čovek koji je tražio istinu u mraku.
Poslednji dani
U martu 1971, iscrpljen od slave i medijskog pritiska, Morison se seli u Pariz. Želeo je da piše i da hoda ulicama a da ga niko ne prepoznaje, da živi tišinu... Ipak, njegovo stanje se brzo pogoršalo. Iako se trudio da ostavi alkohol, nije uspevao. U noći sa 2. na 3. jul, Pamela ga je pronašla mrtvog u kadi. Imao je samo 27 godina. Službeni uzrok smrti nikada nije objavljen jer autopsija nije urađena. Pretpostavlja se da je reč o srčanom udaru izazvanom predoziranjem heroinom.
Njegov grob na Per Lašezu postao je hodočasničko mesto, prekriven je porukama, pesmama i grafitima.
