Publika je holivudsku divu volela više od njenih najbližih: Kljukali je lekovima, mučili, a ni sahranu joj nisu platili

"Nigde nije kao kod kuće, nigde nije kao kod kuće, nigde nije kao kod kuće", izgovara devojčica Doroti u jednom od najpoznatijih filmova na svetu "Čarobnjak iz Oza", kojeg je UNESKO svrsta na listu svetskih kulturnih baština 2007.godine.

Ulogu Doroti poverili su glumici koja je mnogo propatila, zbog mučenja koje je doživela od strane filmskog studija za koji je radila. Ta glumica koja će ovekovečiti ulogu Doroti u crvenim cipelicama, bila je holivudska diva Džudi Garland.

Ova uloga osigurala joj je svetsku slavu i milione fanova koji su pratili njen razvoj od dečje zvezde do zrele glumice i pevačice predivnog kontra-alta. Bili su uz nju i kada je vodila bitku protiv "Metro Goldvin Majera", moćnog studija koji ju je stvorio, kada su je muževi varali, kada je prikrivala pokušaje samoubistva, a kada je okončala svoj život 1969. godine, desetine hiljada došlo je da joj oda počast.

Džudi je rođena 10. juna 1922. godine kao Frensis Itl Džim, najmlađe dete Itl i Frensisa Džima, pozorišnih zabavljača sa skromnim talentom, ali različitim ambicijama. Njen otac bio je zadovoljan vođenjem malog bioskopa i potajnog uživanja u homoseksualnoj mašti, dok je njena majka želela glamur.

Sestre Džimi bilo je ime pod kojim su Meri Džejn, Doroti Virdžinija i Frensis Itl nastupale po bioskopima i klubovima nemajući pravo na obično detinjstvo. Kada je na videlo izašla Frenkova čežnja za lokalnim mladićima, publika je bojkotovala njihov bioskop zbog čega se porodica 1926. preselila u Kaliforniju, nedaleko od Los Anđelesa.

Bejbi, kako su roditelji u to vreme nazivali Džudi, ubrzo je nastupala sama, a kada bi se pobunila i nagovarala majku da se sa turneje vrate kući kako bi videla voljenog oca, ona ju je kažnjavala i zaključavala samu u hotelsku sobu, pretvarajući se kako ju je napustila. Kasnije je Džudi uz pomoć psihijatra i psihoterapeuta pokušavala da se reši tih demona iz detinjstva, a stručnjaci su u tome otkrili koren njenog straha od napuštanja i od kompleksa niže vrednosti, dok je glumica u intervjuu majku nazivala zlom vešticom.

Već 1935. potpisala je sedmogodišnji ugovor sa producentskom kućom MGM, a glavni direktor Luis Bi Majer plaćao joj je u ime studija sto dolara nedeljno za potpunu kontrolu nad njenim ličnim životom. Te godine umro joj je otac, a njegovu smrt opisala je rečima: "To je najstrašnija stvar koja mi se dogodila jer više niko nije bio uz mene".

Njen otac, bio je njena najveća podrška, a voleo je više od svega.

Različita su nagađanja o Džudinom i Majerovom odnosu, koji je preuzeo ulogu njenog oca, ali ne nežnog. Spekulisalo se da je on voleo mlade devojke, a one koje bi ga odbile mogle su da se pozdrave sa karijerom. Često je govorio kako ona peva iz srca, a nakon tog komplimenta stavljao bi joj ruku na grudi da oseti snagu njenog glasa.

"Sreća pa nisam pevala iz drugog dela anatomije", komentarisala je glumica njegovo ponašanje godinama kasnije.

Od četrnaeste godine počela je da uzima razne tablete za mršavljenje, spavanje, buđenje... Kako bi od devojčice koja je rasla i menjala se, majka i čelnici kuće MGM napravili od nje dopadljivu devojku iz komšiluka, korigovali su joj težinu i radni elan dijetom, amfetaminima i barbituratima.

Prema strogim naredbama Luisa Bi Majera u studijskim kantinama smeli su da joj služe isključivo pileću supu, tako da je češće bila gladna nego sita, zbog čega se sa regulisanjem svoje telesne težine borila čitavog života. Za nekoliko meseci znala je da se ugoji, pa da potom smrša i po dvadesetak kilograma. Sve dok studio nije odlučio da je pusti da odraste, njeno telo su obuzdavali raznim pojasevima i steznicima.

Tako je bilo i u filmu "Čarobnjak iz Oza" u kojem je kao šesnaestogodišnjakinja glumila devojčicu od jedanaest godina. Film čije je snimanje za to vreme progutalo rekordan budžet od 2,7 miliona dolara, na kome je radilo 600 glumaca, 124 patuljka i četiri reditelja da bi ga na kraju potpisao Viktor Fleming, postao je hit, a pesma "Somewhere Over the Rainbow" zauvek je urezana u kolektivno pamćenje. Dobio je šest nominacija za Oskara, od kojih je jedan završio u Džudinim rukama kao potvrda najbolje u kategoriji najmlađe glumice.

Iako se u javnosti trudila da održi imidž koji joj je studio odredio, pa je izjavljivala kako ne razmišlja o momcima i udaji, stvarnost ove umetnice bila je drugačija. Prvo seksualno iskustvo imala je sa nepunih petnaest godina, a na žurci nakon dodele Oskara, zbližila se sa osam godina starijim Tajronom Pauelom, koji je sa filmskih traka mamio uzdahe žena širom sveta.

Romansa je kratko trajala, ali je doprinela njegovom razvodu od francuske glumice Anabel. Iako im se veza raspala, dosta je učinila za Džudino samopouzdanje, i uvrstila ju je među zavodnice poput Ave Gardner i Lane Tarner.

Ubrzo nakon tog emotivnog kraha glumica se zaljubila u mladog reditelja Dejvida Rosija za kojeg se i udala 1941. godine uprkos protivljenju svoje majke i čelnika MGM-a. Mada se nadala da će ovim potezom povratiti kontrolu nad ličnim životom, ni izbliza nije bilo tako. Naime, dok je snimala mjuzikl "Babes on Broadway" saznala je da je trudna, a ubrzo je po naređenju studija i majke morala da abortira.

Zahvat je obavio hirurg koji je bio na platnoj listi njenog filmskog studija, a publici je rečeno kako je operisala krajnike. Na snimanje se vratila samo četiri dana kasnije, a nikoga nije zanimalo kako se oseća. A osećala se jadno i ponovo napušteno. Shvatila je da suprug ne može da je odbrani od Majera i pohlepne majke koja je trošila i loše ulagala njen novac, a bilo ga je više nego dosta jer je bila jedna od deset najplaćenijih glumica tog doba. Iako na vrhuncu slave, bila je duboko nesrećna.

Kada joj se brak raspao 1943. godine, utehu je potražila u ljubavnicima i ljubavnicama.

Bila je veoma zaljubljena u scenaristu Džoa Menkiviza za koga se tvrdi da je bio ljubav njenog života. On je pokušao da je zaštiti od velikog šefa kada su joj nametnuli još ubitačniji tempo rada pošto su saznali da posećuje psihijatra.

Samopouzdanje joj se donekle vratilo kada su producenti zatražili da u filmu "Presenting Lilly Mars" igra umesto veoma popularne lepotice i glumačke zvezde Lane Tarner. Ipak, sebe kao da sve više nije bila svesna, sve češće se okretala tabletama, a mučile su je i noćne more i nesanice.

Kada je završila snimanje "Girl Crazy"zatražila je od Majera polugodišnju pauzu kako bi otišla na lečenje, ali MGM nije želeo da ostane bez tako unosne zvezde. Pošto je odbio njen zahtev, ona je noću sve češće zvala prijatelje kako bi im se jadala.

Tokom jedne noći, čekajući da joj se psihijatar javi, popila je bocu votke s barbituratima. U studiju su to kasnije nazvali njenim prvim lažnim pokušajem samoubistva, a sledili su i mnogi drugi sve dok 26 godina kasnije zaista nije uspela da sebi oduzme život.

Ipak, do konačnog kraja Garlandova je naizmenično proživljavala periode sreće, teške depresije, padova i uspona, često tražeći ljubav od muškaraca.

Mnogi od njih bili su prikriveni gej muškraci ili biseksualne osobe. Jedan od njih bio je i reditelji Vinsent Mineli s kojim je snimala "Srešćemo se u St. Luisu." Mada joj se u početku nije dopadao, na kraju je poklekla njegovom šarmu. Venčali su se 1945. godine, ovaj put uz Majerov i majčin blagoslov.

Džudi je ubrzo ostala u drugom stanju, a potom je na svet donela devojčicu kojoj su dali ime Lisa Mej Mineli. Međutim, uskoro sve kreće nizbrdo jer je Džudi zapala u postporođajnu depresiju kombinovanu sa sve većom zavisnošću od tableta. Često je zapadala u paranoju koja je najčešće bila usmerena na njenog muža.

Sredinom 1947. godine, tabloidi su objavili da je glumica sve bolesnija i da je u potpunom nervnom rastrojstvu. Završila je na privatnoj psihijatrijskoj klinici, a MGM odbio je da joj daje platu dok se ne vrati na snimanja.

Osim toga imala je problema i sa poreskom službom koja je otkrila da njena majka nije plaćala porez, dok je suprug odbijao da joj dovodi ćerku u posetu. Tada je ponovo pokušala da sebi oduzme život, nakon čega je njen drugi brak počeo da puca, a karijera da se usporava. Utehu je potražila u mladom Julu Brineru, a njen muž u majstora koji im je popravljao stvari u kući.

Ubrzo je štampa saznala za njenu zavisnost od droga, a kada ju je studio suspendovao zbog kašnjenja i neprikladnog ponašanja na snimanjima, javnost je proglasila narkomankom i alkoholičarkom.

Pošto je otpuštena sa snimanja filma "Royal Wedding" pokušala je da sebi prereže vrat komadom stakla. MGM je nakon svega digao ruke od nje i 1950. godine raskinuli su ugovor. Za 16 godina snimanja i 28 filmova studiju je donela zaradu od 80 miliona dolara, a nakon raskida nisu želeli da joj daju otpremninu, penziju, pa čak ni da organizuju oproštajnu žurku.

Bez posla, novca i sa brakom koji je postojao samo na papiru, odlučila je da ćerku pošalje Mineliju kako bi potražila sreću u Njujorku. Tu je upoznala Sidneja Sida Lufta, a kasnije je govorila kako je to bila ljubav na prvi pogled.

Nakon što se 1951. godine i zvanično razvela od tada već veoma uspešnog Minelija, verila se sa novim izabranikom s kojim je zajedno kovala povratak na scenu, ali ovaj put kao pevačica.

Započeli su njenu četvoromesečnu turneju Velikom Britanijom u londonskom Paladijumu, a iako je bila deblja nego ikada i izgledala izmučeno, publika ju je oduševljeno dočekala.

Odatle je otišla u Njujork gde je tokom devetnaest nedelja, dva puta dnevno, nastupala u obnovljenom brodvejskom pozorištu Palas, a slušalo ju je 800 hiljada ljudi što je i jedan od najvećih trijumfa u istoriji šou-biznisa. Osećala se uspešnom i voljenom pa je odlučila da se ponovo uda dva dana pre svog tridesetog rođendana.

Nedugo potom Džudi i Sidnej ostvarili su se i u ulozi roditelja. Prvo im se rodio sin Džon, a potom i ćerka Lorna. Mada joj je konačno krenulo, njena majka se pobrinula da ne bude tako, pa ju je tužila i tražila izdržavanje, kada je iskoristila i priliku da ćerku pljuje po novinama. Njih dve nisu ni stigle da se pomire pošto je Itl doživela srčani udar i umrla 1953. godine.

Džudi je toliko izjedala savest da joj nije pomogao ni povratak pred kamere radi ekranizacije filma "Zvezda je rođena". Uprkos tome što je nakon četiri godine pauze maštala o povratku pred kamere, snimanje je u njoj probudilo i stare demone, drogu i tablete za mršavljenje. Za deset meseci ponovo je bila zavisnik, što je uticalo i na njen brak koji su pokušavali da spasu još jednim detetom, sinom Džozefom Vilejem koji je došao na svet 1955. godine u noći dodele Oskara za koji je bila nominovana, ali je statua završila u rukama Grejs Keli za ulogu "Devojke sa sela".

Međutim, loša situacija u braku se nastavila, a svađe su se pretvorile u tuče pa je Džudi 1956. prvi put zatražila razvod, ali su rešili da svojoj ljubavi daju još jednu šansu. Izdržali su sve do 1961. godine kada su se zvanično razišli, ali je glumica nezadovoljstvo iz kuće lečila ljubavnim izletima. Uteha joj je bio čak i Frenk Sinatra.

Ipak, ni tada nije bio kraj sa Sidom, jer su se često mirili i rastajali, da bi se njihov odnos završio 1965. godine nakon veoma gadnog sudskog razvoda i teške borbe oko starateljstva nad decom i oko podele novca.

Džudi i dalje nije odustajala, već je tragala za pravim muškarcem koji će ispuniti prazninu njenog izgubljenog detinjstva. Sreća joj se osmehnula kada je upoznala mladog glumca Marka Herona za koga se ubrzo udala u Las Vegasu, i saznala da je biseksualan. Posle šest meseci sudski je zatražio da ga ona izdržava posle čega ga je oterala od sebe, ali su se zvanično razveli tek 1967. godine. Tada je već bila upoznala i petog muža, menadžera noćnog kluba na Menhetnu Mikija Dinsa.

Pre nego što su se venčali ona je menjala bolničke postelje skidajući se sa spida, mlade ljubavnike i pokušavala da vrati svoju karijeru na pravi put, ali je završila kao žrtva tuđe pohlepe za slavom i novcem. Dins je uspeo da je nagovori da prihvati angažman u londonskom klubu "Talk of the Town", gde su se i venčali 1969. godine. I njen peti muž bio je biseksualan, a takođe ni on kao ni četvorica njegovih prethodnika, nije uspeo da je sačuva od nje same.

Umrla je gola na podu kupatila od prevelike doze barbiturata u noći 21. juna 1969. godine. Dins ju je pronašao tek ujutro, ukočenu nakon što je razvalio zaključana vrata kupatila.

Njeni obožavaoci oprostili su se od nje mimohodom na aveniji Medison u Njujorku, a porodici je trebalo više od godinu dana da je sahrane u grobnicu na groblju "Fernklif" u Njujorku. Naime, niko nije želeo da snosi troškove sahrane, pa se pokazalo tačnim ono što je oduvek slutila, da ju je publika volela više od njenih najbližih.

Bonus video: