Ijan Kevin Kertis rodio se 1956. u Mančesteru, izvršio samoubistvo vešanjem 18. maja 1980. u Maklsfildu. Bio je pevač i tekstopisac britanskog dark/rok sastava Džoj divižn koji se smatra pionirom nju vejva, darkvejva i gotika.
Ija Kertis je veći deo života je proveo u Hardsfildu i Maklsfildu. Od 1977. godine učestvovao je stvaranju benda Joy Divison.
Karakteriše ga izuzetno dubok glas, dok je njegov scenski nastup podsećao na epi napad, tako da posetioci koncerata često nisu mogli da utvrde da li on samo pleše po bini ili je zaista dobio napad, pošto je i sam patio od epilepsije (čemu je posvećena pesma "She`s lost Control (Again)".
Smatra se da je većina njegovih pesama inspirisana upravo njegovim životom i problemima koji su ga okruživali. Na njegovo stvaralaštvo su uticali pesnici Vilijam Barouz i Dž. G. Balard, kao i muzičari Džim Morison, Igi Pop i Dejvid Bouvi.
Kurtis je okončao svoj život 1980. tako što se obesio u sopstvenoj kuhinji, nakon što je odgledao jedan od svojih omiljenih filmova Strošek Vernera Hercoga i više puta preslušao album „Idiot“ Igija Popa.
Nakon njegove smrti, posthumno je objavljena pesma „Atmosphere“, koja je propraćena crno-belim spotom u Kertisovu čast, dok su ostali članovi benda Joy Divioson praktično prestali sa radom i započeli potpuni novi sastav Nju order koji nije izvodio numere Ijana Kurtisa i pripada drugim muzičkim vodama, pošto se oni smatraju jednim od pionira elektronske muzike. Smatra se da je njihova najpoznatija pesma „Blue Monday“ posvećena Kertisu i da se bavi činjenicom da je on od njih tajio svoje stanje nervnog rastrojstva, iako su bili najbolji prijatelji.
Ijan Kertis je kremiran i sahranjen na lokalnom groblju u Maklsfildu, a na njegovom grobu je kao epitaf po želji njegove supruge Debore uklesan naslov njegove pesme „Love Will Tear Us Apart“. Pank je za englesku omladinu bio sredstvo izražavanja nezadovoljstva. Kroz bes i agresiju, britanska mladost je iskazivala sopstvenu nemoć i otuđenost od društvenih centara moći. To je bio poeriod najveće stope nezaposlenosti u Ujedinjenom kraljevstvu, a kroz ovu muziku su mladi ispoljavali svoje nezadovoljstvo. Na velikobritanskoj sceni su prašili The Clash, The Sex Pistols, Iggy Pop i drugi. Pank scena Mančestera je bila toliko krcata da je grad dobio nadimak Маdchester. Mnogi su sanjali ugovore sa velikim diskografskim kućama i klepali stihove nezadovoljstva dok su se međusobno žickali za instrumente kako bi uopšte mogli da sviraju u nekadašnjim skloništima od nacističkih bombi.
Joy Division je bio bend koji je uspeo da se izdigne iz jednoličnosti i stvori mitologiju koja je isprovocirala bizarne komentatore: od Bona Voksa koji je njihov glas proglasio „svetim“ i jeromonaha Srpske pravoslavne crkve Jovana Ćulibrka koji je pesmu „Atmosphere“ opisao kao „Sveti Gral muzike“ do kritika o tome da su tinejdž bend i beg za nesnađene adolescente koji ih slušaju sa džointom u ruci i Heseovim sabranim delima na policama.
Muzički udžbenici kažu da je Joy Division oformljen 1976. godine ali bismo se tome usprotivili, Joy Division je ipak rođen 15. jula 1956. Ijan Kertis je bio Joy Division.
Ijan Kertis je bio neumeren, egocentričan, nesiguran, ljubomoran, sebičan, odlučan, teatralan, darežljiv, duhovit, narcističan, makijavelističan, posesivan, dominantan, slavoljubiv, koristoljubiv, latentni mizogin, odan, inicijativan, tvrdoglav, besan, razmažen, intrigantan, buntovan, emocionalno zavistan narkoman, ekscentričan skot i pride, vokal izgubljene generacije koja više ne postoji.
Rođen nešto pre početka Suecke krize 1956. godine, u ranom detinjstvu se divio Starim Grcima, insolventnom dedi Ircu koji je preživeo Drugi svetski rat, voleo je pažnju drugih i zbog toga je želeo da bude akrobata. Međutim, sa kurcoboljom za formalne institucije obrazovanja, od detinjstva se isticao samo u stihotvorstvu, te je napustio školovanje nakon srednje škole. Tokom tog perioda, zanesen muzikom i svime što ne može da priušti, odlazio je u tržne centre u širokom kaputu i krao ploče.
U srednjoj školi je razvio i svoje interesovanje za narkomaniju, drogirao se maramicama natopljenim u tečnost za hemijsko čišćenje, antipsihoticima, „prekomerno je uživao u leku za kašalj“, udisao je plin, uzimao valijum… Ovakvo „kreativno shvatanje života“ prikrilo je rane pokazatelje epilepsije koja je eskalirala u nešto kasnijoj dobi. Obavljao je razne poslove, od bebisitovanja dece koja su ga ispitivala „da li spava sa njihovom mamicom“ do toga da je jednom slučajno završio na intervjuu za posao žigola. Na žalost „evropske industrije veselja i zdravlja“, Ijan Kurtis nije želeo da „zabavlja starije dame evropskog kontinenta“.
Uprkos inatu prema „sistemu“ svojstvenom pankerskom mentalitetu, zaposlio se u Zavodu za zapošljavanje i bio jedan od onih „od 9 do 5 “ radnika.
Sa 19 se oženio školskom drugaricom Deborom, koja je tada imala 18 i posvetio se muzičkoj karijeri o čemu govore i njegovi reproduktivni ciklusi, ćerku Natali je dobio tek četiri godine kasnije.
Epilepsija je eskalirala 1979. godine i, zapavši zbog nje i u tešku depresiju, Ijan se isključivao iz društva želeći da postane muzičar svetskog kova, ignorišući svet oko sebe i koncentrišući se na sebe i svoj „mrak“. Izolovao se od porodice i jednogodišnje ćerkice teživši da prikrije epileptične napade zbog kojih je indukovao insomniju i kasnije depresiju, a pritom održavajući paralelnu vezu sa ljubavnicom koju je upoznao na turneji u Evropi, Belgijankom Anik Onore.
Lečenje od epilepsije je zanemarivao pokušavajući da održi balans između svakodnevnog života i postajanja muzičkom zvezdom, opijao se i drogirao na taj način uletevši u depresivnu epizodu koja mu nikad zvanično nije ni dijagnostifikovana ali iz više izvora se zaključuje da je imao depresivni sindrom. U potpunom nervnom rastrojstvu i na granici realnosti i sopstvene fikcije učestvuje u pisanju dva muzička albuma i odlazi sa ovog sveta sa samo 23. godine.
Militantni antikonformista, germanofil bez pokrića, mangup i ljubitelj Dejvida Bouvija, Lua Rida i Igija Popa – sve se to smestilo u život čoveka koji nije dočekao da uđe u čuveni Klub 27 nego je otvorio svoj Klub 23, obesivši se o žicu za sušenje veša u kuhinji porodične kuće. Iza sebe je ostavio suprugu Deboru, jednogodišnju ćerku Natali, ljubavnicu Anik Onore, četiri godine karijere, kasetu Verner Hercogovog Stroszeka u video rekorderu, iglu gramofona na albumu Idiot Igija Popa i kartu za let ka SAD gde je Joy Division trebalo da održi turneju.
Sve je počelo tako što su Ijan Kurtis kao vokal, Piter Huk za bas gitarom, Bernard Samner kao vodeći gitarista i klavijaturista i Toni Tabak za bubnjevima osnovali bend koji na prvoj svirki nosio ime Ukrućeni mačići (Stiffed kittens) a koje zatim menjaju u Varšava (Warsaw) po pesmi, a čijoj drugo nego – Dejvida Bouvija.
An Ideal For Living, Joy Division izdaje 1978. godine, a snimljen je tako što je tada porodica Kertis (Ijan i supruga Debora) uzela od lokalne banke kredit za trpezarijski nameštaj. Umesto da kupi sto za porodične proslave i prvi rođendan svoje ćerke, porodica Kurtis je 400 funti dala vlasniku studija sumnjivog kredibiliteta da bi pustio Division da snimi četiri pesme. Prisilna provokativnost izražena i na omotu EP koji prikazuje pripadnika Hitler-jugenda kako udara u bubanj im je donela proboj, prvo pojavljivanje na TV-u i prve ozbiljnije gaže.
Pod uticajem epilepsije, depresije i urođene melanholije, Ijan Kertis radi na prvom albumu Unknown Pleasures. Album sa čuvenom ilustracijom radio talasa umiruće zvezde izdaju 1979. godine. Iako je doživeo solidan uspeh, Ijan je ostajao posle snimanja da čisti muzički studio kako bi zaradio dodatan novac.
Na drugom i ujedno poslednjem albumu Closer, Ijan radi u atmosferi raspada porodice i potpune utonulosti u depresiju. Isti i biva izdat dva meseca nakon Kurtisove smrti. Closer sa prikazom kipa na nekom renesansnom, đenovljanskom grobu na omotu doprinosi popularnosti benda u Sjedinjenim Američkim Državama, ali Jenkiji nikad nisu dočekali da čuju Kurtisov glas jer je samo nekoliko dana pred Američku turneju, prekinuo svoj život.
Pojavljivanje u emisiji „Something Else“ na BBC-u je proslavilo Joy Division.
Bend je umro kad je Kertis konačno izgubio kontrolu nad sopstvenim životom rascepljenim između epilepsije, depresije, emocionalnog života i pokušaja da se umetnički pokaže. Na njegovom licu je vidan umor zbog insomnije od koje je patio – jedne od ključnih karakteristika depresivne epizode, a preočigledni su: 1) njegov intenzivan nastup koji je i privlačio publiku i 2) ples koji je bio karakterističan i izdvajao ga od vokala ostalih Madchesterskih izvođača. Sve to je, u pitanju usmerenom ljubiteljima Joy Division-a maestralno sročio Džon Sevidž: „Njegov hipnotičan scenski nastup – mlataranje rukama, stakleni pogled i nekontrolisan, grčevit ples – bili su odraz njegovih epileptičkih napada koje je doživljavao kod kuće i od kojih bi njegove bližnje prožimala jeza. Da li su se ljudi divili Ijanu Kurtisu zbog onoga što ga je u biti uništavalo?“
Odgovor na ovo pitanje možemo samo da spekulišemo i tražimo, između ostalog i u posthumno izdatoj „Love Will Tear Us Apart“. Ova pesma na kul način zaokružuje raskol emocionalnog života Ijana Kurtisa u odnosima sa suprugom Deborom i ljubavnicom Anike. Naslov ove numere eventualno postaje i epitaf na trenutnoj adresi Ijana Kertisa – mančesterskom groblju.
Epilog, to jest da li je Joy Division imao još nešto da kaže svetu?
Neumerenost je bila osnovna karakteristika Ijana Kurtisa koja ga je i vodila u melanholično stvaranje koje je misterijom obojilo Joy Division i od benda stvorilo kult.
