Dušan Pekić je bio mladi glumac koji se proslavio tumačeći glavnu ulogu u filmu Srđana Dragojevića "Rane". On i Milan Marić su sa svega 15 godina odigrali role Pinkija i Švabe i tako ispisale nove stranice istorije domaćeg filma i postali prave zvezde krajem devedesetih godina. Ipak, poput njegovog junaka u "Ranama", Pekić je imao kratak bljesak i brutalan kraj u stvarnom životu takođe.
Dušan je bio jedan od više hiljada mladića koji su odrastali u Beogradu u najteže vreme i jedan od onih koji su imali put ka izlasku. Srećnom okolnošću producenti filma "Rane" primetili su ga jednom prilikom u Zemunu i savetovali tada petnaestogodišnjem momku da se prijavi za audiciju. Dušan je prihvatio, pojavio se i naravno pokazao veliki talenat uz oduševljenje Dragojevića i ekipe. Prilika koju je dobio u radu na tom filmu nije bila samo značajna zbog glumačkog probijanja, već i zbog iskustava koje je tom prilikom pokupio.
Neke scene iz "Rana" su snimane u Grčkoj i to je bila prva prilika za Dušana da izađe iz zemlje i vidi malo drugačiju atmosferu od ondašnjeg beogradskog sivila. Po završetku priče sa svojim filmskim debijem, želeo je da upiše Fakultet dramskih umetnosti i da radi na sebi, u cilju da postane profesionalni glumac. Do toga, nažalost, nikada nije došlo.
"Pinki" je nakon vrtoglavog starta karijere morao da odradi dug prema državi i 2000. godine je otišao na odsluženje vojnog roka u Kraljevo. U noći između 26. i 27. marta tada 19-ogodišnji Dušan Pekić preminuo je u vojnoj kasarni, a uzrok smrti do dana današnjeg nije utvrđen. Glasine postoje da je prevelika doza određene droge bila fatalna za Dušana, a oni koji su ga bolje poznavali tvrde da je čak bio ugušen u snu. Istina verovatno nikad neće biti otkrivena.
Postoji neizmeran broj slučajeva da izvođači dožive sudbinu svojih likova u stvarnom životu, slučaj poznat kad "life imitates art" ili u prevodu "život imitira umetnost". Ovo je onaj kada je život bio posebno nemilosrdan. Dušan Pekić kao talentovan i žestok momak sa beogradskog asfalta mogao je da ispliva iz užasa u kojem je živeo u najsumornijoj deceniji naše zemlje. Mogao je da iskoristi Pinkija kao slamku za spas, kao izlaz. Ali dva momka, jedan stvaran, drugi fiktivan, su se previše vezali jedan za drugog i umesto da bude obrnuto Pinki je Dušana povukao sa sobom.
Na kraju kao posebno gorak ostaje Pinkijev oproštajni monolog sa kraja "Rana" i rečenica koja nastavlja da odzvanja u ušima svakog gledaoca dugo nakon odgledanog filma: "Sve mi se čini, rođaci, da sam ipak prošao bolje od vas."
