Džej je prolaznicima delio novac, beskućnicima hranu: A kad je ostao bez ičega, samo su mu ova 3 pevača pomogla u životu

Džej Ramadanovski bio je čovek čiji je život bio ispunjen pesmom, emocijama i brojnim usponima i padovima. Ipak, iza scene i reflektora, iza popularnosti i burnog života koji je često punio novinske stupce, postojala je jedna mnogo tiša i intimnija priča – priča o porodici koja mu je bila najvažnija.

Njihova sećanja na oca ispunjena su i tugom i ponosom – tugom jer ga više nema, ali i ponosom jer je iza sebe ostavio neizbrisiv trag u muzici i među ljudima koji su ga voleli.

Partnerka Andrijana – mirna luka u poslednjim godinama

U poslednjoj deceniji života, pevač je pronašao mir pored partnerke Andrijana Radonjić. Njihova veza bila je diskretnija od njegovih ranijih ljubavnih priča, ali su ljudi iz njegovog okruženja često govorili da je upravo u tom odnosu pronašao stabilnost i razumevanje.

Andrijana je postala važan deo njegovog života, ali i osoba koja se prirodno uklopila u porodicu. Sa njegovim ćerkama izgradila je odnos pun poštovanja i bliskosti, pa su mnogi govorili da je upravo ona bila neko ko je umeo da smiri Džejev temperament i pruži mu podršku kada mu je bila najpotrebnija.

U njenom društvu proveo je i svoje poslednje dane – daleko od buke javnosti, okružen ljudima koji su ga voleli i koji su uz njega ostali bez obzira na okolnosti.

Čovek velikog srca sa Dorćola

Ljudi koji su ga poznavali često su govorili da je imao „srce veće od Dorćola“, kraja u kojem je odrastao i kojem se uvek vraćao.

Bio je čovek široke ruke, iskren i emotivan. Nije umeo da okrene glavu od tuđe nevolje niti da odbije nekoga ko mu se obrati za pomoć. U svetu u kojem često dominiraju interes i računica, Džej je ostao veran svojoj prirodi – davao je i kada je imao i kada nije.

Ta njegova dobrota bila je razlog zbog kojeg su ga ljudi obožavali, ali ga je ponekad i skupo koštala. Mnogi su znali da iskoriste njegovu velikodušnost, ali on se nikada nije promenio.

Saša Matić o poslednjim godinama i pravim prijateljima

O Džejevom karakteru i životu u poslednjim godinama često su govorili njegovi prijatelji i kolege. Među njima je i pevač Saša Matić, koji je otvoreno pričao o tome kako je Džej umeo da bude nesebičan do krajnjih granica.

Prema njegovim rečima, u trenucima kada je pevač prolazio kroz težak period, oko njega je ostao samo mali krug ljudi.

„Džeja su mnogi ostavili kada više nije imao novca. Uz njega su tada ostali samo pravi prijatelji – među njima Aca Lukas, Aco Pejović, Rule i ja“, rekao je Matić jednom prilikom.

On je dodao i da je Džej bio neverovatno velikodušan čovek.

„Ko god mu je tražio nešto na ulici, od njega bi dobio 100 evra“, prisetio se Matić.

Priča sa Tvitera koja je raznežila javnost

Jedna korisnica Tvitera nedavno je podelila priču koja je postala jedinstveni omaž njegovoj iskrenoj dobroti:

„Pre puno godina moja ćerka i njene drugarice ostale na moru bez para. Čekaju da im stigne novac iz NS, sede u Starom gradu i razvlače jednu kafu. Za susednim stolom sedeo je Džej sa svojom ćerkom. Prišao im je i pitao: ‘Devojke, šta je problem?’ One mu ispričaju. Džej im naruči doručak, plati sve i da im 100 evra.“

Ova jednostavna, ali duboko ljudska scena, osvetljava Džeja onakvim kakav je uvek bio — čovek koji ne prolazi pored tuđe brige.

Film „Nedelja“ – život pretočen u umetnost

Njegov buran život i teško odrastanje prikazani su u filmu „Nedelja“, koji govori o mnogo više od muzičke karijere. Film donosi priču o detetu iz doma, o mladiću koji je morao da se izbori za svoje mesto, o čoveku koji je prolazio kroz brojne padove, ali se uvek vraćao jači.

Nedelja nije samo biografska drama — to je emotivni portret čoveka koji je uspeo da svet dotakne svojom ranjivošću i snagom.

U nedavno objavljenom videozapisu na Youtjubu, može se videti stari intervju s Džejom dok je još bio živ. U tom razgovoru, Džej je otkrio detalje o svojoj saradnji s redateljem Emirom Kusturicom, muzičarem Goranom Bregovićem te je progovorio o svojim pesmama.

Ono što je posebno zanimljivo jeste njegova izjava o želji da snimi film nazvan "Nedelja". Džej nije želeo samo običan film s spotovima i zabavom, već biografiju koja bi ispričala njegovu životnu priču od detinjstva. Tada je izneo ideju da, iako ne bi bio glumac u tom filmu, želi da se prikaže njegov životni put od detinjstva.

Naglasio je da bi centralna tema filma bila njegova biografija, ističući važnost nedeljnog svečanog ručka u njegovom romskom domu. Džej je podelio sećanje na dane kada su, kao siromašna porodica, nedeljom za ručak jeli pitu uvijaču.

"Nedeljom je svečani ručak. Mi cigani u mahali smo bili siromašni. Nedeljom je za ručak išla pita uvijača. Zamišljam da ide scena kad smo bili u mahali da keva iznosi pitu uvijaču, a da mene s njima nema."

Takođe, u tom videozapisu, Džej je otvoreno govorio o romskoj kulturi i njenim slojevima. Posebno je istakao kako filmovi redatelja Kusturice nisu dovoljno prikazali koliko Romi vole da imaju plave partnerke, posebno bele boje kože.

"Kusturica nije pokazao koliko cigan voli da ima belu ženu. Cigan je mogao da ima belu ženu ako je lep momak, ako se dobro oblači, ako ima para i ako je Džej. "

Ova izjava pokazuje Džejev otvoreni stav i želju da se prikaže njegov život iz perspektive koja do tada nije bila dovoljno istražena u umetničkom svetu. Njegova vizija filma "Nedelja" dolazi posthumno do ostvarenja.

U trenutku dok je o tome govorio nije ni sanjao da će samo par godina posle njegove smrti da snime film "Nedelja", u kom su svi tu, samo njega nema.

Džej Ramadanovski ostavio je iza sebe pesme koje se pevaju, priče koje se prepričavaju i dobročinstva koja se ne zaboravljaju. Njegov život bio je pun kontrasta — borbe i uspeha, bola i ljubavi — ali je iznad svega bio obojen jednim: ogromnim srcem koje je nastavilo da živi kroz ljude kojima je pomogao.

Acko Neizirović o prijateljstvu i podršci koju je dobijao od Džeja

Pevač Acko Neizirović sa tugom i velikim poštovanjem prisetio se svog dugogodišnjeg prijateljstva sa Džejom Ramadanovskim, koji je preminuo 6. decembra u 57. godini.

Vest o njegovoj smrti otvorila je mnoga sećanja i priče koje svedoče o tome koliko je bio velikodušan i koliko je njegova dobrota oblikovala živote ljudi oko njega.

Nakon njegove smrti postalo je jasno koliko je pomogao siromašnima, kolegama i prijateljima. Bio je od onih retkih koji su živeli prema jednostavnom, ali moćnom pravilu:
„Kada ja imam – imaju i svi oko mene.”

Mnogi su tek sada shvatili koliko je nesebičnih gestova ostavio iza sebe.

Kako je Džej pomogao Acku da sagradi kuću

Acko je u „Amidži šouu“ podelio jednu od najdirljivijih priča – trenutak kada je Džej praktično spasio njegov san o sopstvenoj kući. Kako kaže, gradnja je u jednom trenutku potpuno stala:

„Zidao sam kuću, i odjednom ništa… Stalo sve, para nema, dugovi se gomilaju. Džej mi je uvek pomagao, ali tad je bio baš veliki problem.“

Tada je usledio Džejev, samo njemu svojstven predlog:

„Dođe on i kaže: ‘Vidi, Džoni, imam ideju. Ajde da napravimo koncert za tebe. Zovi kolege, idemo svi da pevamo po koju pesmu, ti reci gde hoćeš.’“

Tako su se okupili Džej, Đani, Bata Zdravković, Zlata Petrović, Verica Šerifović i Acko. Otišli su u Salzburg, a na koncert je došlo čak 800 ljudi. Prihod je preusmeren za Acka.

„Kaže on meni: ‘Ti samo plati troškove, i to je sve.’ To je bio Džej – srce na dlanu“, ispričao je Neizirović i potom zapevao jedan od Džejevih hitova u njegovu čast.

Da li je Džej bio srećan u poslednjim danima?

Na pitanje voditelja Ognjena Amidžića da li je Džej u poslednjim nedeljama života bio srećan, pevačica Mina Kostić odgovorila je potpuno iskreno i emotivno:

„Jeste. Stvarno je bio srećan. Najviše su ga ispunjavali porodica, unuci, ćerke, Adrijana koja je radila kod njega, Nada, prijatelji.“

Njene reči otkrivaju da je u poslednjim mesecima života Džej pronašao svoj mir — okružen ljudima koje je voleo i kojima je verovao. Uprkos svemu što je prošao, kraj je dočekao okružen toplinom, zahvalnošću i onim što je oduvek najviše cenio: porodicom i iskrenim prijateljima.

Finansirao je popravni dom u kojem je i sam bio

Život Džeja Ramadanovskog, osim po neprolaznim hitovima i jedinstvenom glasu, zauvek će ostati zapamćen po njegovoj ogromnoj humanosti. Malo ko zna da su upravo najteže godine njegovog detinjstva ostavile toliko dubok trag da je decenijama kasnije odlučio da finansijski pomaže i oprema popravni dom „Vasa Stajić“, mesto u kom je odrastao i koje je, uprkos boli, oblikovalo njegovo srce i karakter.

Kako navodi izvor blizak porodici, Džej je celog života nosio sećanje na momente kada je kao tinejdžer završio u domu. Iako je bio buntovno dete, uvek u nekoj vrsti avanture i nestašluka, odlazak u popravni dom doživeo je kao najteži trenutak u životu. Prvi put se odvojio od roditelja i sestara, a ta bol ga je pratila godinama.

„Jako je patio što je tamo, ali su ga svi u domu izuzetno voleli. Zaposleni su se trudili da deca budu sita, čista i na sigurnom, iako uslovi nisu bili idealni“, navodi izvor. Upravo zbog toga, kada je postao uspešan i finansijski stabilan, Džej je odlučio da pomogne deci koja prolaze kroz isto ono što je on nekada preživeo.

Donirao je novac za krečenje, opremanje soba, krevete, garderobu, higijenu i sve ono što je smatrao osnovnim dostojanstvom svakog deteta. U neke svoje planirane projekte čak nije ulazio samo da bi više izdvojio za dom, a prema procenama, novac koji je dao mogao je biti dovoljan za kupovinu još jednog stana u centru Beograda.

„Želeo je da svako dete ima bar svoj krevet, svoj ćošak, malo mira. Bilo mu je važno da te prostorije budu pristojne, jer je znao kako je kada oduzmu i poslednje zrno sigurnosti“, dodaje izvor.

Uprkos tome što je postao velika zvezda, Džej nikada nije zaboravio gde je bio, kroz šta je prošao i koliko ga je taj period oblikovao. Izvor tvrdi da nije prošao niti jedan jedini dan da se pevač nije bar jednom setio doma, često kroz suze, ali i kroz smeh, pričajući dogodovštine iz tog vremena.

Bolna uspomena na majku i trenutak koji mu je zauvek ostao urezan u srce

Popravni dom nije ostavio samo trag borbe i snalaženja, već i duboku emotivnu prazninu u vezi sa majkom. Sam Džej je pre nekoliko godina otvoreno govorio o tim traumama, priznajući da ga to nikada nije potpuno napustilo.

„Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac. Majka je brinula o sestrama, a otac o meni. Često zaplačem zbog toga“, iskreno je priznavao.

Upravo zbog toga, jedan od najlepših trenutaka njegove karijere i života dogodio se 1991. godine, na njegovom prvom velikom koncertu na Tašmajdanu. Tada se desilo nešto što je do danas ostalo simbol pomirenja, ponosa i unutrašnjeg iscjeljenja.

Kada se njegova majka popela na binu i predala mu buket cveća, Džej je – kako je govorio – dobio najlepši aplauz u životu. Bio je to trenutak koji je nosio sve: ljubav, nedostajanje, oproštaj, ponos i zakasneli zagrljaj koji je toliko čekao.

O tom periodu iz doma pričao je često, sa mnogo emocija. Delio je uspomene sa prijateljima, porodicom, kolegama – kao da je tim pričama pokušavao da vrati sebe u dane kada je obećao da nikada neće dozvoliti da se ponovo vrati na ulicu. Upoznao je tamo prijatelje za ceo život, borio se za svoje bolje sutra, i postao čovek koji je verovao u rad, upornost i iskrenost.

„Bol koju je osećao pretvorio je u želju da uspe i da jednom njegova porodica, a posebno majka, bude ponosna na njega“, zaključuje izvor.