Vojislav Bubiša Simić, velikan srpskog džeza i jedan od najznačajnijih umetnika beogradske muzičke scene, preminuo je nedavno u 101. godini života. Bio je kompozitor, aranžer, dirigent i publicista, čovek čiji je duh decenijama davao sjaj prestonici i koji je iza sebe ostavio stvaralačko bogatstvo retko i u svetskim okvirima.
Govorio je da dugovečnost i bistrinu uma duguje improvizaciji – istoj onoj koja je bila temelj džeza, ali i njegovog životnog stava. „Ništa ne bih menjao u svom životu. Ceo vek sam radio ono što najviše volim – džez – i imao sreću da sarađujem sa najboljim orkestrima. Ni sto godina nije dovoljno za takvu radost“, znao je da istakne.
Bubiša je do 75. godine skijao, kaže da mu je prijalo što je radio sa mladim ljudima koji su podmađivali i njegov duh. Kretao se i veoma bistro govorio do 90. godine.
Rođen je u Beogradu 1924. godine, u vreme Kraljevine SHS, i poticao je iz ugledne građanske porodice. Još kao gimnazijalac okupio je mali džez sastav, a prvu gramofonsku ploču dobio je od oca 1939. godine. Rat mu je doneo prekid u muzici i čak kratki boravak u istražnom zatvoru Ozne, ali ga nije odvojio od umetnosti. Upisao je istovremeno Pravni fakultet i Muzičku akademiju, a 1946. osnovao „Dinamo“, prvi amaterski džez orkestar u Srbiji.
Od 1953. pa više od tri decenije bio je dirigent Džez orkestra Radio-televizije Beograd, sa kojim je osvajao nagrade na prestižnim festivalima širom sveta. U Francuskoj je 1960. dobio prvu nagradu sa kompozicijom „Pozdrav Kauntu Bejziju“, a 1965. u Italiji drugu. Sa svojim orkestrom nastupao je na najznačajnijim evropskim scenama, a u zemlji je ostavio neizbrisiv trag kao pionir i zaštitni znak džeza.
Bio je i gost dirigent Pozorišta na Terazijama više od 40 godina, komponovao je muziku za televizijske serije, igrane i dokumentarne filmove, pozorišne predstave, a smatra se i začetnikom etno-džeza na ovim prostorima. U poznim godinama pisao je publicističke tekstove i knjige, sabirajući jedno stoleće bogatog iskustva u delima „Susreti i sećanja“, „Sentimentalno putovanje“, „Zvuci vremena“, „Neispričane priče“ i „Srećno putovanje“.
Bubiša Simić bio je i umetnik koji je, u vremenu kada je džez smatran simbolom buržoaske dekadencije, uspeo da ubedi Josipa Broza Tita da ta muzika zaslužuje pažnju. Tito ga je, prema sećanjima, visoko poštovao i smatrao velikim umom.
Do poslednjih dana ostao je veran svom optimističnom stavu: „Živite, uživajte u onome što radite i budite živahni.“ Njegov život, muzika i duh ostali su trajno svedočanstvo o jednom veku Beograda i Srbije.
