Među borbama u ringu i ranama koje su ga obeležile, Marijan Beneš nosio je još jednu priču – onu o ljubavi koja je, uprkos svemu, opstala. Iako je bio okružen brojnim ženama koje su ga volele, aplauzima koji su tresli dvorane i slavom koju je mogao da razmeni za zlato – njegova poslednja adresa bila je stan žene koju je napustio pre 25 godina, a tadašnji mediji su spekulisali da se zaljubio u manekenku iz Zagreba i sa njom ušao u vezu.
Stana, lepa Nišlijka s kojom je imao dve ćerke, Žanet i Marijanu, bila je žena koju je Beneš ostavio, ali koja njega – nikada nije. Kada su svi drugi otišli, kada više nije mogao ni da govori, ni da piše poeziju, ni da pogleda svet dobrim okom – ona ga je primila pod svoj krov. I tamo je, bez pompe i reflektora, šampion dočekao smrt.
„Mi mu nismo bili bitni, bili su mu bitni svi ti ljudi koji bi mu dolazili. Bio je u stanju ostaviti nas bez dinara. Ali nije istina da se tukao, bio je sjajan čovek i prijatelj... kamo sreće da je takav bio i prema nama“, rekla je Stana. A on je, sa papirom u rukama i prstom uperenim ka nebu, šaputao: „Više...“ – kad ga je pitala da li je podelio pet miliona maraka.
I dok su mu žene kroz život prolazile kao prolazne runde, dok su mu se divili i Delon i Belmondo, dok je ismevao Tita u lice i branio bratstvo i jedinstvo kao zakletvu, jedina prava borba koju nije znao da vodi bila je ona za porodicu. Ali ona mu je, na kraju, pružila ruku.
Ta tiha, gorka i plemenita ljubav Stane Beneš – žene koja je stajala kraj njega kad više nije mogao da ustane – ostaje najintrigantnija ljubavna priča ovog boksera. U dobru ga je ostavila, u zlu ga je zbrinula. I ta je runda – pripala njoj.
Hronologija života jednog od najvećih jugoslovenskih boksera
Marijan Beneš rođen je 1951. godine u Beogradu. Njegova majka Marija Vukić bila je iz Like, a otac Josip vojvođanski Hrvat, nastavnik muzičkog. Porodica se potom preselila u Tuzlu, a Marijan je imao sestru Ljiljanu i dvojicu starije braće, Antu i Josipa. Upravo su ga braća uvela u svet boksa, nakon što su ga vršnjaci zadirkivali da je nežan. Već kao desetogodišnjak nokautirao je osamnaestogodišnjeg mladića na treningu i time skrenuo pažnju trenera.
Zbog boksa je napustio srednju školu nakon prve godine, iako je bio izvanredan matematičar i završio nižu muzičku školu (flauta i klavir). Bio je neobičan bokser – u isto vreme muzički talentovan i fizički izuzetno jak. U amaterskoj karijeri ostvario je impresivnih 299 mečeva, od kojih je pobedio u 272. Kao profesionalac, imao je 56 mečeva i 50 pobeda.
Najveći uspeh postigao je 1973. godine kada je osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u boksu u Beogradu. Nakon toga je prešao u profesionalce i 1979. godine osvojio titulu evropskog prvaka u lakoj velter kategoriji, prema verziji Evropske bokserske unije, koju je uspešno branio četiri puta.
Bio je šampion Banjaluke, BiH i cele Jugoslavije. Njegovi mečevi su budili celu Jugoslaviju, a kada je nastupao u Parizu, gledali su ga Alen Delon i Žan-Pol Belmondo. Delon mu je čak ponudio da bude njegov menadžer, ali je Beneš odbio. Svojom harizmom i stilom u ringu stekao je titulu “nekrunisanog svetskog prvaka” – jer, iako je imao kvalitet i pobede, jedna titula mu nije priznata zbog tehničkog problema: novac za organizaciju nije bio uplaćen na vreme.
Beneš je trideset i devet mečeva odboksovao sa samo jednim okom, nakon što je u jednom meču doživeo povredu koja ga je gotovo oslepela. U drugom je udarcem ostao bez glasnih žica. Ipak, nikad se nije predavao – bio je borac do samog kraja.
U penziju se povukao 1983. godine, upravo zbog teške povrede oka. Tada je za njega počeo težak period – vreme kada više nije bio pod reflektorima, a kraj Jugoslavije značio je i kraj sveta kakav je voleo. Sebe je uvek nazivao "malim Titovim pionirem" i govorio da ostaje veran bratstvu i jedinstvu. Dva puta se sreo sa Titom, a poznata je njegova anegdota kada mu je rekao: „Zar si i ti, druže Tito, tako mali?“ Tito se navodno zagrcnuo od smeha.
Tokom rata je izgubio mnoge – oca, majku, brata, prijatelje. Po ocu Hrvat, morao je da napusti Banjaluku. Kasnije se ipak vratio i rekao da više nikada neće otići.
Govorio je da bi „dao oba oka za boks“. Bio je izuzetno osećajan i istinoljubiv. Poznat po eksplozivnom temperamentu, nije podnosio pušenje – ako bi video nekoga da puši u kafiću, znao je da ustane i ugasi cigaretu.
Iako je zaradio mnogo, novac je nesebično delio drugima. Tokom rata je, kako je ispričala njegova ćerka Žanet, pomagao mnogima, a ti isti su ga kasnije zaboravili. Nikada nije pokazivao ogorčenost zbog toga – govorio je da bi sve ponovo isto uradio.
U poslednjim godinama života, zbog oštećenih glasnih žica i zdravstvenih problema, komunicirao je teže. Uz njega je uvek bio papir i olovka. Bio je svestan svojih grešaka, posebno prema onima najbližima. Nije želeo da se pehari i priznanja prodaju – želeo je da ostanu za unuke, jer su to jedine uspomene koje imaju na njega.
Preminuo je 2018. godine. Na njegovoj sahrani intonirana je himna "Hej, Sloveni" – čak četrdeseti put u njegovu čast. Marijan Beneš ostao je upamćen ne samo kao jedan od najvećih boksera bivše Jugoslavije, već i kao čovek koji je čitav život ostao veran svojim idealima.
