Roditelji su ga elektrošokovima lečili na psihijatriji, a to ga je samo oteralo u sektu: Znao je od 17. godine za šta je predodređen i silno se proslavio

Danas, u 79. godini života pisac Paulo Koelja, sa suprugom Kristinom Oitisikom živi prvenstveno u Ženevi, u Švajcarskoj, gde borave više od 15 godina. Par je povezan i sa francuskim gradom Tarb, odnosno područjem jugozapadne Francuske. Dok je rodni Brazil za koji ga vezuju bolne uspomene ostavio daleko iza sebe.

Roditelji su ga tri puta slali u psihijatrijsku ustanovu

Paulo Koeljo rođen je 24. avgusta 1947. godine u Rio de Žaneiru, u porodici srednje klase. Njegov otac Pedro bio je inženjer, dok je majka Ligea bila domaćica i posvećena katolkinja.

Još kao dečak pokazivao je izuzetnu ljubav prema književnosti. Sa devet godina učestvovao je na takmičenju u pisanju i pobedio, a već u tinejdžerskim danima znao je da želi da postane pisac.

Njegovi roditelji, međutim, imali su sasvim drugačije planove. Želeli su da njihov sin izabere stabilnu profesiju, po mogućnosti inženjerstvo, a njegovo interesovanje za umetnost doživljavali su kao ozbiljan problem.

Sukobi su postajali sve intenzivniji, a kada je imao svega 17 godina, roditelji su ga prvi put poslali u psihijatrijsku ustanovu. To su učinili čak tri puta, između 1966. i 1968. godine.

Koeljo je kasnije otvoreno govorio o ovom traumatičnom iskustvu. Prema njegovom svedočenju, u ustanovi je bio izložen terapiji elektrošokovima i dobijao je sredstva za smirenje. Iz bolnice je pokušavao da pobegne, a njegovi roditelji su verovali da će ga takvo lečenje odvratiti od umetničkih ambicija.

Ironično, upravo će ovo iskustvo kasnije postati inspiracija za jedan od njegovih romana, „Veronika je odlučila da umre“.

U intervjuima je govorio da roditelje zbog svega što se dogodilo nije mrzeo, jer je verovao da su postupali iz straha i uverenja da mu pomažu.

Droga, hipi pokret i eksperimenti sa crnom magijom

Kada je napustio psihijatrijsku ustanovu, Koeljo je prihvatio život koji su mu roditelji namenili. Upisao je pravo, ali je studije napustio već posle godinu dana.

Šezdesetih godina priključio se hipi pokretu, koji je u to vreme predstavljao simbol pobune protiv tradicionalnih društvenih vrednosti. Putovao je kroz Južnu Ameriku, Meksiko, Severnu Afriku i Evropu, a u tom periodu počeo je da koristi i psihoaktivne supstance, uključujući kanabis.

Njegov život tada je bio potpuno drugačiji od slike koju danas imaju njegovi čitaoci. Pored droge, muzike i alternativnog načina života, Koeljo se zainteresovao za okultizam, ezoteriju i magijske prakse.

Posebno značajan bio je njegov susret sa brazilskim muzičarem Raulom Seiksasom. Njih dvojica sarađivali su na pisanju pesama, a zajedničko interesovanje za alternativne ideje odvelo ih je i u svet okultizma.

Koeljo je bio povezan sa takozvanim Alternativnim društvom, pokretom inspirisanim učenjima britanskog okultiste Aleistera Kroulija. Ovaj pokret zalagao se za radikalnu individualnu slobodu, a u njegovim aktivnostima bilo je i elemenata magije i upotrebe droga.

Kroulijeva filozofija, zasnovana na ideji lične volje i oslobađanja od društvenih ograničenja, ostavila je trag na Koeljova tadašnja interesovanja.

Hapšenje, zatvor i tortura tokom vojne diktature

Sedamdesetih godina Koeljo je radio kao tekstopisac i sarađivao sa poznatim brazilskim muzičarima, među kojima su bili Rita Li, Elis Regina i Raul Seiksas.

Njegove pesme, međutim, nisu uvek bile samo ljubavne ili zabavne. Neke su sadržale političke poruke koje su se sukobljavale sa stavovima tadašnje vojne vlasti u Brazilu.

Godine 1974. uhapšen je zbog aktivnosti koje je režim smatrao subverzivnim. Njegove političke veze i tekstovi privukli su pažnju vlasti, a prema njegovim kasnijim svedočenjima, tokom zatočeništva bio je izložen mučenju. O ovom periodu govorio je i u intervjuima, opisujući kako je strahovao za sopstveni život.

Njegovo iskustvo nije bilo samo posledica buntovničkog karaktera, već i života u Brazilu tokom represivne vojne diktature.

Turbulentan put do uspeha

Jedna od manje poznatih epizoda iz Koeljove karijere dogodila se 1986. godine, kada je učestvovao u pisanju knjige „Practical Manual of Vampirism“, odnosno „Praktični priručnik vampirizma“.

Ovo izdanje predstavljalo je neobičan izlet u svet horora, misticizma i okultnih tema.

Međutim, pisac je kasnije bio toliko nezadovoljan kvalitetom knjige da je pokušao da je povuče iz prodaje. Smatrao je da delo ne predstavlja ono što je želeo da ponudi čitaocima.

Ovaj detalj posebno je zanimljiv kada se ima u vidu da će samo dve godine kasnije objaviti „Alhemičara“, roman koji će ga pretvoriti u jednog od najčitanijih pisaca na planeti.

Godine 1986. Koeljo je krenuo na hodočašće Putem Svetog Jakova u Španiji. Ovo putovanje predstavljalo je prekretnicu u njegovom životu. Duhovna iskustva, susreti i razmišljanja tokom puta podstakli su ga da ozbiljnije razmisli o pisanju i sopstvenom životnom pozivu.

Već 1987. objavio je knjigu „Hodočašće“, a naredne godine i roman „Alhemičar“.

Prema njegovim poznatim biografskim podacima, rukopis „Alhemičara“ napisao je za svega dve nedelje.

Ipak, početak nije nagoveštavao veliki uspeh. Prvo izdanje štampano je u svega 900 primeraka, a izdavač nije želeo da nastavi štampanje. Koeljo nije odustao. Pronašao je novog izdavača, a roman je postepeno počeo da pronalazi put do čitalaca.

Uspeh je zatim postao planetaran.

„Alhemičar“ je preveden na desetine jezika i prodat u više od 100 miliona primeraka, prema različitim novijim biografskim i izdavačkim podacima. Knjiga je postala jedno od najprepoznatljivijih književnih dela savremene svetske književnosti.

Priča o pastiru Santjagu, koji napušta rodni kraj u potrazi za blagom, zapravo govori o mnogo većoj potrazi – potrazi za sopstvenim identitetom, snovima i smislom života.

Koeljo je upravo kroz ovu jednostavnu priču postao globalni simbol duhovne potrage.

Kritičari ga manje obožavaju nego čitaoci

Iako je postigao neverovatan komercijalni uspeh, Koeljo nikada nije bio miljenik svih književnih kritičara.

Njegov stil često se opisuje kao jednostavan, alegorijski i izrazito poučan. Dok čitaoci u njegovim knjigama pronalaze inspiraciju i životne lekcije, deo književne kritike zamera mu površnost, pojednostavljivanje složenih životnih pitanja i preterano oslanjanje na duhovne poruke.

Pojedini kritičari smatraju da njegova dela više liče na zbirke filozofskih pouka nego na književnost sa duboko razrađenim likovima i kompleksnom radnjom.

Posebne polemike izazivaju njegovi stavovi o duhovnosti, religiji i sudbini. Iako se izjašnjava kao katolik, njegovi romani često sadrže elemente istočnjačkih filozofija, misticizma, panteizma i ideja koje nisu u potpunosti u skladu sa tradicionalnim katoličkim učenjem.

Ipak, činjenica da se o njegovoj književnosti raspravlja decenijama nije umanjila njenu popularnost. Naprotiv, Koeljo je jedan od retkih autora čije knjige uspevaju da privuku i ljude koji inače gotovo nikada ne čitaju romane.

Četiri braka i supruga koja se retko pojavljuje u javnosti

Paulo Koeljo je 1980. godine oženio brazilsku umetnicu Kristinu Oitisiku (Christina Oiticica).

 Ona je slikarka čiji radovi često nastaju u neposrednoj vezi sa prirodom i pejzažom. Poznata je po eksperimentalnom umetničkom pristupu i korišćenju prirodnih elemenata u stvaranju svojih dela.

Za razliku od supruga, koji ima milione pratilaca i čest je gost u medijima, Kristina uglavnom čuva privatnost.

Zanimljivo je da je Koeljo pre ovog braka imao još nekoliko bračnih veza. U jednom intervjuu govorio je o tome da mu je Kristina četvrta supruga i da veruje da je pronašao osobu sa kojom će provesti ostatak života.

Njihov brak traje više od četiri decenije.