"Dve godine umirem i ništa se ne dešava. Doktori su mi obećali brzu smrt, ukućani skrivaju koliko im je dosta. Loši smo glumci.
Znam da je ljutnja veštačka, žrtva glumljena, a života pun ku*ac. Želiš pobeći, ali nemaš kuda. Druga strana je dobra i pristojna. Šta želiš? Šta želiš? Kako ti mogu pomoći?
Ovo pitanje ne smem postaviti jer bi se njegova dobra ponuda uskoro mogla pretvoriti u moj histeričan vrisak. Niko ovde nikome ne želi pomoći.
Ne smeš pitati, šta želiš, šta želiš jer će te ispitivati dok ne kreneš urlati. Ja ipak već vrištim.
Što je s njim očajno te nije briga kao ni njega šta je s tobom.
Ćutati? Gutati? Vrištati? Je li ovo rak ili nemogućnost bega?
Da mu ponudiš pranje suđa? To dugo traje. Zato ga šaljem u auto pa po hleb. Neka se zadrži duže.
Ovo će pročitati Mira, govorim Kati. Misliš? Misliš da je to to? Ne znam. Rak mi je izbrisao instinkte.
Donio je hleb? Smejem se. Baš me briga. Najteže mi je vraćati ubode koji ne bodu nego nerviraju. Grozno je osjećati krivicu prema nekome. Osećaš samo svrab i potrebu da nestaneš.
Ja sam kriva? Jaaa? Neka ti bude. Ja sam kriva, kriva, kriva.
Pustimo lažnu glumu, lažnu priču, lažna nervozna prepiranja jedinog koji zna istinu.
Gde su mi krila? Daj mi krila. Ostala bih da smo oni stari.
Ovako… ostajem iako smo oni stari. Buljim u sto. U mene gleda flaster. Ružičasti morfijum na desnom ramenu."
