Ja sam razlog zbog kojeg je Leonardo Dikaprio postao samotnjak koji nikom ne veruje: Zbog onog što sam mu uradio u spavaćoj sobi mrzi me već decenijama

Nova nominacija za Oskara

"Sledeće nedelje uveče, Leonardo Dikaprio će sedeti u pozorištu manje od osam kilometara od mesta gde je odrastao, čekajući da sazna da li je osvojio Oskara za najboljeg glumca za film „Jedna bitka za drugom“.

To je njegova šesta nominacija za tu nagradu (takođe je nominovan za najboljeg sporednog glumca i kao producent u filmu „Vuk sa Vol strita“), isti broj kao i kod Danijela Dej-Luisa i Ričarda Bartona. A Dikaprio ima samo 51 godinu.

Ako ne pobedi – ili čak i ako pobedi – verovatno će preskočiti žurke nakon izbora. Godinama se javno skriva, što je dovelo do toga da ga nazivaju holivudskim „novim Hauardom Hjuzom“. Nakon što je igrao povučenog milijardera u Skorsezeovom biografskom filmu „Avijatičar“ iz 2004. godine, prošle godine je priznao da je to film koji najčešće ponovo gleda iz svoje karijere. Kao i Hjuz, Dikaprio sada aktivno izbegava sva mesta gde bi se mogla nalaziti štampa.

I ne krivim ga. Ako nekoga krivim, to sam ja.

Složeno mesto u popularnoj kulturi

On zauzima složeno, veoma specifično mesto u našoj kulturnoj imaginaciji. On je izvanredan glumac koga vole reditelji (kada je prošlog meseca primao nagradu BAFTA za najboljeg reditelja za film „Jedna bitka za drugom“, Pol Tomas Anderson je izdvojio Dikaprija za „veoma posebnu, posebnu zahvalnost“). On je moćan aktivista za zaštitu životne sredine. On je modelista koji voli žurke na jahtama, poseduje privatno ostrvo i bio je na venčanju Džefa Bezosa. On je i muškarac koga žene navode kao svog idealnog dečka i onaj koga kritikuju jer se zabavlja sa osobama duplo mlađim od njega.

Tokom svog monologa na dodeli Zlatnih globusa u januaru, voditeljka Niki Glejzer je pogledala Dikaprija, koji je sedeo u publici, i rekla: „Kakvu ste karijeru imali. Bezbroj kultnih uloga, radili ste sa svakim velikim rediteljem, osvojili ste tri Zlatna globusa, Oskara. A najimpresivnije je to što ste sve to uspeli da postignete pre nego što je vaša devojka napunila 30 godina.“

Mogli biste da shvatite zašto možda ne želi toliko da bude u javnosti.

Susret koji je ostavio trag

Ne volim da mislim da sam doprineo činjenici da se sve više povlačio i dao vrlo malo dugih intervjua u poslednjih četvrt veka. Ali zamišljam da jesam.

Zato što sam proveo noć sa Dikaprijem u Los Anđelesu za naslovnu stranu časopisa Tajm 2000. godine o njegovom predstojećem filmu „Plaža“, koji je zapravo bio o tome kako je biti najveća slavna ličnost na svetu. Prošle su dve godine otkako je izašao njegov poslednji film, „Titanik“.

Imao sam 28 godina. On je imao 25. Na moje iznenađenje, obojica smo bili nervozni. Ja zato što je on bio Leonardo Dikaprio. On zato što je bio Leonardo Dikaprio. Što više otkriva delove svoje ličnosti u štampi, objasnio je, to će oni biti manje efikasni kada ih koristi u liku.

„Želim da budem što suvljii, monotoniji i što dosadniji“, rekao mi je.

Sastali smo se u nedelju u 18.30 u hotelu Šato Marmon, u Zapadnom Holivudu, u sobi koju je filmski studio rezervisao samo da bismo mogli da sedimo tamo. I to je sve što smo uradili. Jer je Dikaprio bio previše zabrinut da će bilo šta otkriti.

Veče bez mnogo razgovora

Na kraju je postalo toliko loše da smo gledali televiziju. To je bilo u vreme prebacivanja kanala, i on je naišao na „Šta jede Gilberta Grejpa?“, film iz 1993. koji mu je doneo prvu nominaciju za Oskara sa 19 godina. Savršeno je rekreirao lik, koji je imao intelektualni invaliditet, za mene. Takođe smo popili šolju ulun čaja iz sobne usluge. A onda milkšejkove. Odbacio je svaki razlog da napusti sobu. Sedeli smo mirno. Nije išlo baš najbolje.

Na kraju sam izrazio svoju nervozu što nemam o čemu da pišem. Što ga je iznenadilo. Pretpostavio je da ću doći sa uglom gledanja. Rekao sam mu da ga nemam. I brinuo sam se da neću moći da ga smislim.

Po prvi put, rekao je, osetio se uključenim u proces pisanja o njemu. Predložio je da pišem o tome kako su ekološke brige motivisale njegov predstojeći film „Plaža“, koji se fokusirao na potragu za tajlandskim ostrvom netaknutim od strane ljudi.

Uzbudio se i rekao mi je da će mi pokazati dnevničke zapise koje je vodio dok je snimao film u Tajlandu. Dva dana kasnije, faksom mi je poslao dve stranice, koje su sadržale rečenice poput: „Ugljen-dioksid u Zemljinoj atmosferi ima katastrofalne i nepopravljive posledice po našu klimu.“

Neobična epizoda u supermarketu

Kada je otišao u kupatilo, pogledao sam njegov otvoreni novčanik – koji zaista nisam dodirnuo – i video člansku kartu za lanac supermarketa srednje klase pod nazivom Ralfs.

Nisam verovao da čovek koji dobija 20 miliona dolara (15 miliona funti) za film kupuje namirnice po povoljnim cenama. On je insistirao da jeste. Predložio sam da konačno napustimo hotelsku sobu i obavimo kupovinu. Odbio je. Onda sam mu ponudio da platim sve namirnice koje može da kupi. Smatrao je da je to nemoguće odbiti.

Pozvao je svog prijatelja, glumca Itana Saplija, koji nas je dočekao u hotelu. Onda je Dikaprio uzeo automobil iz hotelske garaže i odvezao nas sve do „Rokenrol Ralfsa“, samo milju niz Sanset bulevar od hotela „Šato Marmon“.

Stavio je Puma kačket i naočare koje su se slagale sa širokim pantalonama sa kanapom, majicom sa đavolom i lancem koji je držao krst koji je nosila njegova baka. Ušli smo unutra i… niko nije primetio. Dva glumca su trčala po supermarketu, Dikaprio se vozio unutar kolica, kasnije ih je podigao preko izloga sa žitaricama, i nijednom ga nisu primetili fanovi.

Platio sam mu namirnice od 155,36 dolara (koristeći njegovu člansku kartu za uštedu), što je uključivalo dva pakovanja smese za vafle (po 4,07 dolara), četiri kanadska suva đumbir ejla (po 1,19 dolara), slatki terijaki preliv od đumbira (4,57 dolara) i dva komada goveđeg filea (po 7 dolara). Pomogao sam mu da utovarim torbe u prtljažnik na parkingu, oprostio se i krenuo ka hotelu.

Tekst koji je izazvao ljutnju

Nazad u Njujorku napisao sam profil o Dikaprijovoj posvećenosti životnoj sredini, citirajući obilno iz njegovih ozbiljnih dnevničkih zapisa. Urednik časopisa ga je pročitao i rekao mi: „Nisam poslao našeg najmlađeg pisca iz oblasti zabave u Los Anđeles da se druži sa holivudskim simpatijom zbog članka o globalnom zagrevanju.“ Moj tekst, objasnio je, trebalo je da bude zabavan.

U panici sam napisao parodiju na tabloide tog vremena, dodajući uz Ralfsov račun smešnu analizu ličnosti na osnovu svake kupovine. Zaokružio sam jogurt na računu i napisao: „U početku se rugao jogurtu kao ‘slabom’, ali je onda primetio visok sadržaj proteina i proizvođačev ekološki sadržaj.“

„Pohvaljujem ove stvari sa Stonifild farme“, rekao je. Kada je broj izašao, sa naslovom „Šta jede Leonardo Dikaprio?“, njegov publicista je pozvao da kaže koliko je članak odličan.

Onda je uzvratio poziv.

Sukob sa glumcem

Dikaprio je bio besan. Prevario sam ga. Naveo sam ga da mi poveruje tako što sam se pretvarao da ću pisati o životnoj sredini, a umesto toga sam površno analizirao njegovu ličnost na osnovu njegovih kupovina soka. 

Godinama se žalio na ovo, rekavši za Vaniti fer 2004. godine: „On štampa moju listu za kupovinu… Delovao sam kao najnezreliji, najdetinjastiji panker u svim tim člancima koji su napisani o meni.“ Sretao je ljude koji su radili u Tajmu i pitao me da li me poznaju. Jedan od mojih najboljih prijatelja rekao je: „Nejasno. Radi u kancelariji.“ A onda se složio oko toga kakav sam kreten.

Neočekivana blizina godinama kasnije

Dakle, godinama sam ga izbegavao. Što ne biste pomislili da je teško. Ali nekako sam se preselio iz Njujorka u Los Feliz, mali deo Los Anđelesa gde je odrastao.

Kada me je žena odvela da pogledam otvorenu kuću u našem bloku 2021. godine, i Dikaprio ju je razgledao (verovatno zbog svoje majke, kojoj je na kraju kupio drugu kuću u Los Felizu). Srećom, ja – kao i oni kupci iz Ralfsa – nisam ga primetio jer je imao bejzbol kačket spušten nisko, ali sam jedva čekao da odem čim mi je žena rekla.

I osećam se nervozno kad god odem u lokalnu biblioteku u Los Felizu, koja ima „Računarski centar Leonarda Dikaprija“ koji je finansirala zvezda i ukrašen je njegovim potpisanim posterima iz 1998. godine. Iako ima stan u Njujorku i ostrvo kod Belizea, živi u istom području Holivud Hilsa kao i ja. I tamo je kupio kuću svom ocu.

Greška koja je mogla biti izbegnuta

Ono što je trebalo da uradim još 2000. godine, što mi sada deluje očigledno, jeste da pozovem njegovog agenta i objasnim mu da se mom uredniku ne sviđa ono što smo se dogovorili u vezi sa okolinom.

Ali on je bio Leonardo Dikaprio, i moja pažljivo dogovorena noć sa njim odavno je bila završena. Kontaktiranje njega izgledalo je nemoguće kao… kontaktiranje Leonarda Dikaprija. Pored toga, razgovor o tome šta će se pisati o njemu izgledao je kao nešto što pravi novinari u Tajmu ne bi odobrili. A prepravka se dogodila tako brzo. I… trebalo je da mu kažem.

On se, kao što ste možda čuli, ipak lepo oporavio od moje izdaje. I postao je jedan od mojih omiljenih glumaca.

U članku u časopisu „Tajm“ napisao sam: „Ništa se ne dešava osim razmišljanja u odeljku sa mešavinama za braunije… i dosta vremena provedenog u izboru odrezaka. I poprilično minuta raspravljajući o prednostima marki đumbir ejla. I mešavina za vafle. I proteinskih pločica. Dikaprio je Hamlet među Ralfovima.“

I nisam sasvim pogrešio kada sam ga analizirao kao Hamleta. „Ono što najviše mrzi u životu jeste donošenje odluka“, rekao mi je za članak Baz Lurman, koji ga je režirao u filmu „Romeo + Julija“ iz 1996. godine. „Mučno je naterati Lea da se obaveže na bilo šta u životu, posebno na ulogu“, zaključio je u svojoj kolumni posvećenoj čuvenom holivudskom zavodniku.