Mila Đinđić, majka ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, retko se pojavljivala u javnosti, ali svaki put kad bi govorila o svom sinu, iz njenih reči progovarala je bol koju vreme nije uspelo da izbriše. Za nju, Zoran nije bio političar, reformator ni državnik — bio je njen sin. Dete koje je odgajila s verom da će postati dobar i pošten čovek. Postao je mnogo više od toga, ali ga je izgubila na najtragičniji način.
"Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu. Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja. Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez. "Ni slučajno!" planula sam."Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek". Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni...", prisetila se za Njuzvik 2010. tog kobnog 12. marta majka Zorana Đinđića Mila Đinđić i nastavila:
"Sećam se da sam na kraju svratila u stari "Merkator" da nešto kupim, a onda krenula...". Nakon toga je usledio poziv.
"Srce mu je bilo prosuto na sve strane"
"Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela", objašnjavala je Zoranova majka u intervjuu za "Njuzvik" i dodala:
"Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. "Neka boli!", vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila".
Poslednji razgovor majke i sina
"Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. "Izvinite, s kim razgovaram?", pitala sam. "Mama, ja sam, Zoran!", smejao mi se. "Kako to da mi ne prepoznaješ glas?". Počela sam da plačem".
"Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?". Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga ubiti... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...A on? Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. "Zorane, čuvaj se! Zorane nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula", bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. "Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi". Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta".
Mila Đinđić umrla je 2016. u 84. godini na Vojnomedicinskoj akademiji. Posle ubistva Zorana Đinđića dobila je stalnu policijsku pratnju.
Na pitanje da li se seća poslednjeg razgovora sa sinom, u intervjuu za rekla je sledeće:
"Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kad je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu... Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kad nađu vremena". Podsetimo, Đinđić je sa suprutom Ružicom Đinđić dobio ćerku Jovanu i sina Luku.
"U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su 'saborci'?! Neki su, eto, i došli. Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim, plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ. Poznavali ste, dušo, mog Zorana, je l’ da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju. Neka mu je laka crna zemlja... To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim. Idem na groblje i svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale... Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo".
