Lidija Manić rođena je 1953. godine u gradiću Pirot, u tadašnjoj Jugoslaviji. Odrasla je u skromnoj porodici, ali odmalena je pokazivala posebnu lepotu i držanje koje je odskakalo od sredine u kojoj je živela. Visoka, sa prodornim očima i stavom koji se ne zaboravlja, Lidija je već kao devojčica privlačila pažnju.
Kao srednjoškolka se počela baviti manekenstvom, najpre u lokalnim modnim revijama i tadašnjim omladinskim manifestacijama. Ubrzo je primetio modni svet Beograda, gde je započela ozbiljniju karijeru modela. Bila je drugačija – prirodna, graciozna i samouverena. I to je bio njen adut.
Godine 1975. desio se trenutak koji će joj promeniti život – prijavila se na takmičenje za Miss International, koje se te godine održavalo u Japanu. U konkurenciji devojaka iz celog sveta, Lidija je osvojila titulu Miss International 1975, čime je postala prva Jugoslovenka i prva žena iz istočne Evrope koja je pobedila na ovom prestižnom svetskom takmičenju lepote.
- Japan je veoma specifična zemlja. Volela bih da nju posetim i treći put. Bila sam tamo i nakon izbora da mojoj naslednici iz Francuske predam krunu. Japan ima poseban odnos prema ljudima i lepoti. Bila sam obavezna da nakon pobede provedem mesec dana kod njih. Spavala sam u hotelu preko puta carske rezidencije u Tokiju. Posle izbora je i naša ambasada bila obavezna da napravi prijem. Miro Krajačić i njegova supruga Vanda su to organizovali i bili su jako ponosni što je Jugoslavija pobedila. U Japan je tada stigla i naša delegacija sa Stanetom Dolancom na čelu, a prethodno je bila u Mongoliji. On mi je ispričao da su mu, pre nego što su započeli sa zvaničnom sednicom i sastankom, čestitali što je Jugoslavija pobedila na izboru za najlepšu devojku sveta. On je tada poželeo i da me upozna. - ispričala je ona u intervjuu za Kurir i dodala:
- Tim povodom organizovali su večeru na koju sam došla sa lentom i krunom i prvo što me je pitao Stane Dolanc bilo je da li sam članica Saveza komunista. Obećala sam mu da ću se učlaniti čim se vratim kući. Oduševio se kad je čuo da sam unuka narodnog heroja. Pitao me je kada se vraćam u Beograd i da li može nešto da ponese mojima. Po njemu sam poslala sve fotografije i poruku mami, kao preko kurira. Nisam ni znala ko je on. Znala sam samo za Tita. Moja mama mi je kasnije pričala da je mislila da se neko šali s njom kada je dobila poziv iz njegovog kabineta.
Nepristojna ponuda
- Na zvaničnoj večeri u Japanu nije se završilo naše druženje. Od njega sam prvi put u životu dobila nepristojnu ponudu. Pozvao me je na ručak i predložio da idemo u lov u Karađorđevo, gde će biti i drug Tito. Rekla sam mu da ne volim lov i da me to uopšte ne zanima. Moj prijatelj Vanja Bulić me je upitao: "Šta misliš koga bi tamo lovili?" Naravno da bi mene vijali po tim šumama. Za vreme ručka mi je izgovorio i čuvenu rečenicu: "Nudim ti vilu na Dedinju, zlato starih Inka, krzno samurovine iz Rusije, samo da budeš moja." Imala sam samo 18 godina. Bila sam isuviše mlada da tako nešto prihvatim. Nisam bila tako vaspitana. I mene je to jednostavno na neki način i rastužilo i povredilo. Povredilo me je kao jedno žensko biće, bezazleno biće. Ostala sam zgranuta. Nisam mogla da verujem da mi se tako nešto događa. Posebno da neko može u tim godinama da izgovori takve gadosti jednom detetu. Onda sam shvatila u stvari da svet, takav svet od koga sam ja bila zaštićena i te kako postoji. Znate, vi ste ušuškani i zaštićeni od takvog sveta i družite se s ljudima koji pripadaju vama u tim godinama. Srećna sam i čista jer nikada posao nisam dobila jer sam legla s nekim u krevet. - objasnila je.
Njen izbor bio je tada senzacija — ne samo zbog titule, već i zbog činjenice da dolazi iz socijalističke zemlje koja se nije često pojavljivala u ovakvim takmičenjima sa tolikim uspehom. Jugoslavija ju je slavila, ali je u isto vreme i posmatrala s dozom rezervisanosti, jer se bavila "zapadnjačkim poslom" u vreme kada je manekenstvo još bilo na margini ozbiljnog društvenog statusa.
Nakon pobede, Lidiji su se otvorila mnoga vrata – živela je i radila u inostranstvu, putovala svetom, sarađivala s modnim kućama i dizajnerima, ali nikada nije u potpunosti prekinula vezu sa svojom zemljom. Uvek je sa ponosom isticala svoje poreklo i odakle dolazi.
Ipak, za razliku od mnogih drugih misica, Lidija se nije prepustila estradi ni potpunoj komercijalizaciji. Vodila je diskretan i dostojanstven život, van skandala, retko se pojavljivala u medijima i čuvala je svoju privatnost. Time je stekla i dodatno poštovanje javnosti – lepota joj nije bila prolazna pojava, već je ostavila dubok trag.
Upoznala je čoveka svog života, s kojim je kasnije zasnovala porodicu. Nikada nije jurila reflektore – bila je svesna da prava vrednost žene nije samo u izgledu, već u tome kako nosi svoj život.
Danas se Lidija Manić retko pojavljuje u javnosti, ali je mnogi i dalje pamte kao ikonu jedne epohe – lepotu koja je spojila istok i zapad, jednostavnost i eleganciju, narodnu toplinu i svetski sjaj.
