Otac Branislav i majka Dušanka bili su u šoku kad im je babica pokazala sina: Nije imao ni ruke, ni noge, a onda je usledio nezamisliv scenario

Nik Vujičić je jedinstvena osoba koja je „prkosila sudbini“. Rođen je bez ruku i nogu, ali čak ni to ga nije sprečilo da postigne uspeh u životu. Vujičić je pisac, biznismen, a njegova neto vrednost se procenjuje na milione dolara. Ima ženu, decu i obožavaoce širom sveta kojima je uzor.

„On nema ni ruke ni noge.“

Nik Vujičić je rođen 4. decembra 1982. godine, od srpskih imigranata u Melburnu, u Australiji. Nikovi roditelji nisu mogli ni da zamisle sa kakvim će se iskušenjima suočiti nakon njegovog rođenja.

Nikova majka, Duška, imala je zdravu trudnoću, a ultrazvuk je pokazao da je beba zdrava. Međutim, buduća majka je i dalje bila zabrinuta.

Prva osoba koja je videla svog sina bio je njegov otac, Boris Vujičić. Bio je prisutan na porođaju svoje žene i bio je šokiran kada je video bebu bez ruku. Da ne bi uplašio Dušku užasom na licu, čak je na neko vreme istrčao iz sobe.

„Kada je doktor izašao iz sobe, Boris je pitao: 'Da li mom detetu nedostaje ruka?'“ „Ne“, odgovorio je doktor, „On nema ruke ni noge“.

Lekari su se takođe plašili da uplaše majku deteta i u početku joj nisu ni pokazali Nika.

Naravno, odgajanje deteta bez udova sa Tetra-amelijinim sindromom nije lak zadatak. Svi su savršeno dobro razumeli da će takva osoba imati nezavidnu sudbinu.

Bila je to sramota za porodicu, koja je sve ovo vreme željno iščekivala rođenje deteta, i za ženu koja ga je nosila i sanjala o boljoj budućnosti za njega.

Uprkos predstojećim teškoćama, roditelji nisu napustili dete i odgajali su ga sa ljubavlju i brigom.

Nevoljnost za život

Niko tada nije mogao ni da zamisli da ova mala bespomoćna beba bez ruku i nogu ima takvu snagu volje i duha da bi mu svaka zdrava osoba mogla pozavideti.

Nikovi roditelji su insistirali da ide u redovnu školu. Njihov dečak je tako postao prvo dete sa invaliditetom koje je pohađalo redovnu školu u Australiji.

Međutim, za Nika je to bio veoma težak test, jer je morao zaista da preživi u školi u kojoj su često bila veoma okrutna deca. Često se upoređivao sa svima i pitao se: zašto se uopšte rodio? Svaki put kada bi pogledao svoje srećne i bezbrižne vršnjake, sve manje je želeo da živi.

Sa osam godina, Nik je pokušao samoubistvo, ali nije uspeo. U poslednjem trenutku je razmišljao šta će se desiti sa njegovim roditeljima, koji su mu sve dali. Mnogo ih je voleo, a i oni su voleli njega. Prihvatili su ga takvog kakav jeste, ali on to nije mogao da uradi.

Nik je mislio da mu mama i tata nikada neće oprostiti smrt i da će kroz ceo život nositi misao da je njihov sin umro zbog njih.

Dečaku je od te pomisli bilo mučno i odlučio je da ni pod kojim uslovima ne dozvoli da se to dogodi. Nakon ovog važnog saznanja, Nik više nikada nije pomislio da okonča svoj život.

Odlučio je da se usredsredi na misli o svojoj budućoj sudbini na ovom svetu. Počeo je aktivno da traži svoju svrhu, jer je želeo da postane koristan ljudima.

Jednog dana, mama je pročitala Niku članak o teško bolesnom čoveku koji je inspirisao druge da žive. Ova priča je duboko dirnula dečakovu dušu. Ovo je bio prvi korak ka isceljenju i ispunjenju moje životne misije.

Pronalaženje svrhe

Vremenom se dečak naučio da se prilagodi životu u svom telu. Bio je aktivan učenik, a već u sedmom razredu izabran je za direktora škole. Takođe je bio član školskog odbora za dobrotvorne svrhe i pitanja invaliditeta.

Nakon završetka škole, Vujičić je stekao visoko obrazovanje iz oblasti računovodstva i finansijskog planiranja. Kada je imao 19 godina, zamolili su ga da nastupi pred studentima.

Njegov govor je trajao sedam minuta, ali već posle tri minuta ljudi u publici su plakali. Nik je pričao o prihvatanju sebe i o tome koliko su ljudi divni. Jedna devojka je bila toliko dirnuta njegovim rečima da je zagrlila Nika u suzama.

„Niko mi nikada nije rekao da me voli, niko mi nikada nije rekao da sam lepa koliko jesam. „Moj život se danas promenio“, rekla je Niku.

Ispostavlja se da čak i ljudima koji izgledaju zdravo često treba pomoć. Za Nika, te reči su bile pravo otkrovenje. U tom trenutku je shvatio da je pronašao smisao svog života, a taj smisao je bio da pomogne ljudima da veruju u sebe.

Tokom svojih nastupa, obično kaže: „Ponekad možeš ovako pasti“, i pada licem u sto na kojem je stajao.

Nik nastavlja: ​​„Postoje trenuci u životu kada padneš i čini se kao da nemaš snage da ustaneš. Tada se pitaš da li imaš nade... Nemam ni ruke ni noge! Čini mi se da čak i ako pokušam da ustanem stotinu puta, neću uspeti. Ali posle još jednog poraza, ne odustajem od nade. Pokušavaću iznova i iznova. Želim da znaš da neuspeh nije kraj. Važno je kako završavaš. Hoćeš li završiti jako? Tada ćeš pronaći snagu da ustaneš - baš ovako.“

Iznenađujuće je da čak i posedovanje svih udova ne garantuje sreću u životu. Ako čovek nema entuzijazma, nade i radosti u očima, onda će mu biti isto tako teško da postoji.

Svakoj osobi je uvek potrebna toplina, podrška i, što je najvažnije, ostvarivanje snova u životu.

Vujičić se 2012. godine oženio devojkom po imenu Kanae Mijahara. Njihovo venčanje održano je u Kaliforniji, a mladenci su medeni mesec proveli na Havajima.

U februaru 2013. godine, Nik i Kanae su dobili sina, po imenu Kijoši Džejms Vujičić. U avgustu 2015. godine, par je dobio svoje drugo dete, Dejana. U decembru 2017. godine, Nik Vujičić je postao otac bliznakinja Olivije i Eli Vujičić. Važno je napomenuti da su sva deca apsolutno zdrava.

Nik Vujičić je 2009. godine glumio u filmu „Cirkus leptira“, koji govori o čoveku bez ruku i nogu.

Nik je 2005. godine dobio nagradu „Mladi Australijanac godine“. On je predsednik dobrotvorne organizacije i vodi sopstvenu motivacionu kompaniju, „Stav je visina“.

Nik je putovao svetom, pričajući svoju priču milionima ljudi i govoreći pred širokom publikom.

Drži predavanja na raznim univerzitetima i organizacijama, pojavljivao se na televiziji, pisao knjige, pa čak i glumio u filmovima. Njegova prva knjiga, Život bez granica, objavljena je 2010. godine.

Nik takođe uživa u aktivnom načinu života: uživa u surfovanju i voli skakanje padobranom.

„Shvatio sam da me fizička različitost ograničava samo u meri u kojoj ja ograničavam sebe“, priznao je Vujičić.

Neki se dive njegovoj hrabrosti, dok drugi sarkastično primećuju da Nik nema šta više da kaže svetu osim o svojoj životnoj situaciji.

Ali šta god ko rekao, Vujičić je umeo dobro da predstavi i monetizuje svoju priču. Na taj način je obezbedio udobno postojanje svojim roditeljima, ženi i deci.

Štaviše, zaista je važno da ljudi ponekad stanu i razmisle: da li je sve u našim životima zaista tako loše? Da li je ovaj problem zaista nerešiv ili se može pronaći rešenje?

Nik je svojim primerom dokazao da je apsolutno sve u našem životu moguće. Glavno je živeti.