Sinan Sakić rođen je 13. oktobra 1956. godine u Loznici, u skromnoj romskoj porodici. Muzika je bila deo njegovog identiteta od najranijeg detinjstva – sazrevao je uz narodnu muziku, pesmu i ritam koji se prenosio kroz generacije. Njegov emotivni i prodoran glas, pun bola i istine, prepoznat je već u mladosti.
Prvi put se javno pojavio kao pevač 1978. godine, kada je snimio pesmu „Rastanak kraj pruge“, koja je najavila njegov potencijal. Ipak, njegov meteorski uspon počinje kada postaje frontmen tada već poznate grupe "Južni Vetar" sredinom 1980-ih. U tom periodu nastaju legendarni hitovi koji i danas žive – poput „Ej, otkad sam se rodio“, „Sine“, „Zaboravi broj“, „Sve je ona meni“, i mnogih drugih.
„Južni Vetar“ bio je simbol jedne muzičke epohe – mešavina narodne, orijentalne i gradske muzike, uz tekstove koji su pogađali srž duše. Sinan je sa svojim autentičnim glasom i načinom interpretacije postao ikona tog vremena, a njegove pesme su bile himne kafanskih večeri, rastanaka, ljubavi i tuge.
Pored muzičke karijere, njegov život bio je sve samo ne lak. Sinan se nikada nije libio da pokaže svoju ranjivost, niti da prizna svoje greške. Borio se s porocima, imao je teške periode, ali nikada nije prestajao da peva. Za njega, muzika nije bila posao – bila je spas.
Bio je poznat i po burnom temperamentu, ali i po velikoj emotivnosti, vezanosti za porodicu i vernosti supruzi Sabini, s kojom je proveo ceo život. Imao je četvoro dece, a njegova porodična priča često je bila u fokusu javnosti, naročito zbog problema kroz koje su prolazili.
Iako rođen kao musliman, pronašao je svoj duhovni mir u budizmu. Meditacija ih je opuštala i smirivala i zato su se odrekli islama.
U poslednjim godinama života borio se s teškom bolešću jetre. 2017. godine podvrgnut je transplantaciji u Italiji. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo i preminuo je 1. juna 2018. godine u Beogradu, u 62. godini života.
Njegova smrt potresla je ceo region. Na stotine ljudi ispratilo ga je na večni počinak, a njegove pesme i dalje žive – u srcima onih koji znaju šta znači kad pesma boli, ali leči.
Kao da je osetio da mu se bliži kraj, zahtevao je da iz bolnice izađe na sopstvenu odgovornost.
- Pokidao je sve cevčice s vrata i tražio da potpiše da ide u svoj stan da bude s porodicom. Kod kuće smo spremili sve kao da je u bolnici. Lekari su dolazili svakog dana. Poslednjih dana nije toliko patio, nije imao specijalne bolove. Niko od nas nije očekivao da će otići. Umro mi je na rukama, u zagrljaju.
- Imali smo plan da odemo u Tursku na transplantaciju jetre. Trebalo je ja da mu je doniram. Kad smo došli iz Tuzle, tamo je preživeo i kliničku smrt, otišli smo na Tajland, rekao je da će tamo da mu bude bolje. Imali smo indijskog lekara i biljne preparate, radio je jogu, meditaciju, trudio se. Posle je hteo da ide na neke nastupe, ugovorili su mu sa Sašom Matićem, Šabanom, bio je i sam jedno pet nastupa pred smrt. Uvek je govorio "ozdraviću". Imao je planove za turneje. U maju je zvao Baneta Obradovića da mu odredi u junu datum za Taš, a 1. juna je otišao. Ja kažem: "Bane, sine, on uopšte nije dobro", ali je hteo.
Sabina nije krila da je imala problema sa Sinanovom porodicom, posebno sa njegovim sinom Rašidom koji je preminuo u zatovru.
- Apsolutno niko nije pomogao, nisam ni očekivala, jer oni za života Sinanovog nisu došli da nas obiđu. Mislim da Sinan nije dugo vremena pričao sa svojom porodicom. Kada sam se udala za njega, već su imali neke probleme. Bilo mi je momenata što se nisam znala snaći. Prvih deset dana sam izgubila 17 kilograma, samo sam sedela i ćutala, verovatno sam doživela neki mentalni šok. Tako sam dve godine, pa sam progovorila. Teško mi je što me niko nije pozvao da pita. Bilo je teških trenutaka i finansijskih gde nisu hteli da mi pomognu. Stan koji sam mu prepisala posle njegove smrti, tom zatvoreniku (Rašidu), prodao je za 11.000 evra - Istakla je Sabina.
