Branka Petrić i Bekim Fehmiju doživeli su filmsku ljubav, dugu 50 godina. Važili su za jedan od najskladnijih parova, međutim, pozadina je bila potpuno drugačija. Branka je morala da bude faktor stabilnosti njihove ljubavi.
Branka je često u medijima govorila o ljubavi i životu sa Bekimom, a jedan trenutak posebno joj se urezao u sećanje. Reč je o periodu kada je bila trudna i očekivala rođenje njihovog sina.
"Rođenje Uliksa sam čekala u najvećim bolovima. A istovremeno, Bekim bije bitku da dobije ulogu u filmu "Avanturista" u Londonu. Dve bitke se vode. Carskim rezom mi je spasen život i tako je rođen Uliks. I onda će doći Bekim na nedelju dana da me obiđe. On u Veneciji počinje snimanje filma sa Kendis Bergen i časti ekipu šampanjcem zato što je dobio sina i zbog početka snimanja. Ja želim da mi sin odmah bude na svežem vazduhu i vodim ga u Novi Vinodolski. Uliks ima mesec i nešto. Mama i ja u istoj kući. Izlaze novine i slika kako se Bekim venčava sa Kendis Bergen. A naslov: "Bekim se venčao u Veneciji". Komšinica kaže mami: "Muž vaše Branke se venčao." Mama donosi novine i pita: "Brano, šta je ovo?" Kažem joj: "Mama, to je film, ne brini." govorila je Branka, piše Nedeljnik.
Njihova ljubav i brak, koji će trajati pedeset godina, nije bila ljubav na prvi pogled. Godinama pre nego što su se zavoleli, putevi su im se višestruko preplitali.
Sretali su se na glumačkoj akademiji, a posebno na časovima plesa, u kojima se Bekim toliko isticao da ga je profesorka Sonja Dojčinović ubeđivala da pređe u baletane rečima: "Verujte, prevazišli biste Nurejeva".
Najviše je plesao sa, "vitkom, dugonogom, tamnosmeđom“ Brankom, kako je opisuje. No, iako im je profesorka govorila kako su divan par, tada su još uvek bili samo kolege. Bekim je na studijama bio ćutljiv, marljiv, nenametljiv, a Branka mu je, kada ju je prvi put pitao da budu par, odgovorila "Suviše si mlad za mene".
"Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje, potonuća i uzdignuća, na koncu ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina. Ja sam ga uvek istinski podržavala u onome što radi, jer za mene je bila radost sve ono što se njemu dešava, i s njegove strane što se meni dešava. Nešto što sam ja toliko volela kod njega je to što nikada nije pokazao ni trunku zavisti prema nekome, nikada ga nisam čula da ogovara nekoga. Bio je jako čist, što se tiče kolegijalnih odnosa on je uvek znao da pohvali. Kod njega momenat sujete ili zavisti nikada nisam osetila. Da ne govorim o odnosu prema porodici, bio je do kraja brižan, predan, spreman da pomogne" rekla je ona ranije.
Ipak bol je bila prevelika kada je Bekim u julu 2010. okončao svoj život hicem iz pištolja. Po njegovoj želji, pepeo je prosut u reku u Prizrenu na Kosovu, gradu u kome je proveo veliki deo svog detinjstva.
Na pitanje kad se seti poslednjih dana supruga, da li je po bilo čemu mogla naslutiti da će sebi oduzeti život Branka je tada rekla:
"Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti”, u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu, u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. “Ma vidi kakva mi je frizura”, govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi."
No, stravičan prizor koji je zatekla večno će pamtiti.
"Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena – rekla je tada Branka i otkrila šta je pisalo u njegovom oproštajnom pismu.
"Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha."
Ipak Branka je skupila hrabrosti da ga na večni put isprati onako kako je zaslužio. Nije joj bilo lako. Utehu je tražila u sećanju na divne dane provedeni sa njim, a sedetivi su joj pomogli da ublaži bol.
