Roj Orbison, čovek čiji se glas ne zaboravlja, nosio je težinu lične tuge kroz veći deo svog života. Ispod njegovih tamnih sunčanih naočara i vanvremenske muzike ležala je priča obeležena dubokim gubitkom — tragedijama koje bi mnoge slomile, ali koje su oblikovale Rojev jedinstven zvuk i neizbrisivo nasleđe.
"A Love Cut Short": Smrt Klodet Orbison
Legendarni roker odveo je pred oltar 1957. tada 17-godišnjakiju Klodet Frejdi, dok je menju i tom momentu bilo svega 21.
Rastali su se 1964. godine, a razlog su navodno bile njene prevare i neverstva. Ipak, nakon deset meseci uspeli su da prevaziđu te probleme i ponovo su uplovili u bračne vode. Kruna njihove ljubavi bila su tri sina.
Bilo je vedro junsko popodne 1966. Sunce je sijalo na krivudavim putevima Tenesija dok su Roj Orbison i njegova supruga Klodet vozili motocikle jedan pored drugog. Roj je obožavao svoju ženu; bila je njegova muza, partner, tema njegove pesme "Claudette" , koja je slavila žestoku ljubav. Život im je, uprkos svojim usponima i padovima, bio ispunjen i nesvakidašnji. On je bio muzička senzacija, a nakon što su prevazišli sve probleme u njihovom braku, par je delovao jači nego ikad.
Ali u deliću sekunde sve se promenilo.
Dok su se približavali raskrsnici u blizini Galatina u Tenesiju, kamion se iznenada pojavio ispred Klodet. Nije imala vremena da stane. Roj je sa bespomoćnim užasom posmatrao kako se sudar odvija pred njegovim očima. Klodet je sletela sa motora i na licu mesta je preminula.
Šok je bio trenutan, ali tuga je ostala večna. Roj se našao u magli neverice. Izgubio je svoju ženu, majku svoja tri mlada dečaka i ljubav svog života. U jednom trenutku, zajedno su se smejali, vetar im je šibao kroz kosu. Sledećeg, ona je otišla. Smeh, radost, život koji su zajedno izgradili — sve je nestalo u trenu.
Bol zbog gubitka Klodet je bila rana od koje se Roj nikada nije u potpunosti oporavio. Bacio se na svoju muziku, jedini način koji je znao da se izbori sa nepodnošljivom tišinom koja je ispunjavala njegov dom. Njegove pesme su postajale dublje, tužnije, odražavajući bolnu prazninu u njegovom srcu. Za svet je glas Roja Orbisona bio nenadmašne lepote, ali sada je nosio i težinu lične tragedije.
Dom u plamenu: Smrt Rojevih sinova
Kao da gubitak Klodet nije bio dovoljan, tragedija se ponovo dogodila samo dve godine kasnije, na način koji niko nije mogao da predvidi. Do 1968. godine, Roi je bio na turneji u Engleskoj, pokušavajući da nastavi život napred kroz svoju muziku. U Hendersonvilu u Tenesiju, njegova tri sina — Roj Devejn, Entoni King i Vesli — boravila su u porodičnoj kući, pod starateljstvom Rojevih roditelja. Bilo je zamišljeno da bude mirno leto, sa decom okruženom porodicom.
Ali jedne noći u septembru sve je krenulo naopako. U kući je izbio požar koji se munjevitom brzinom proširio sobe u kojima su spavala njegova deca. Vatra je tako brzo zahvatila dom da je već bilo kasno kada je stigla pomoć. Desetogodišnji Roj Devejn i šestogodišnji Entoni King već su tragično izgubili živote. Najmlađeg Veslija iz plamena su izvukli Rojevi roditelji, a dom se pretvorio u pepeo.
Vest o požaru stigla je do Roja dok je još bio u Engleskoj. U trenutku kada je čuo, njegov svet je stao. Požurio je nazad u Tenesi, gde su ga dočekali ne samo ugljenisani ostaci njegovog doma, već i razarajući gubitak dvojice voljenih sinova. Kuća koja je nekada bila ispunjena zvucima igre njegovih dečaka sada je bila ispunjena bolonom tišinom, a Roj je ponovo bio primoran da se suoči sa nezamislivim.
Tuga ga je gušila. Kako je mogao da nastavi? Prvo, Klodet, sada njegovi momci - činilo se da mu život izmiče deo po deo. Čak i za čoveka poznatog po svom melanholičnom glasu i emotivnim tekstovima, ova bol je bila nerazumljiva.
Ipak, ni ovo nije bio kraj njegovim patnjama, već mu je i rođeni brat poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Džoni Keš: Komšija, prijatelj
Tokom ovih teških godina, Roj Orbison je pronašao utehu u prijateljstvu svog komšije, Džonija Keša. Keš, koji je živeo odmah niz put od Orbisona u Hendersonvilu, bio je više od običnog kolege muzičara. Bio mu je blizak čovek od poverenja koji je razumeo težinu borbe koja se odvijala u Roju.
Keš je izgradio svoju kuću pored Orbisona, i tokom godina, dvojica muškaraca su razvila jaku vezu. Delili su uzajamno poštovanje prema talentima jedno drugog, ali što je još važnije, delili su svoje lične bitke—obojica su doživela sopstvene tragedije i slomove srca, što je njihovo prijateljstvo učinilo još dubljim.
Džoni i njegova žena, Džun Karter Keš, često bi provodili vreme sa Orbisonom, nudeći podršku i druženje. Posle razornog požara u kući koji je odneo Rojeve sinove, Džoni je bio tu za njega, pružajući tihu solidarnost u vreme kada su reči mogle malo da ublaže bol. Komšiluk je postao više od običnog mesta za život - bio je to bezbedna luka za dva čoveka čija je muzika oblikovala generaciju.
Uprkos razaranju, njihovo prijateljstvo je opstalo, a Kešova nepokolebljiva podrška tokom tih mračnih vremena pomogla je Orbisonu da pronađe motiv za život.
Put do otpornosti
Na neko vreme, Roj se povukao. Muzika koja mu je nekada bila uteha sada je delovala prazno. Ipak, čak i u dubini svog očaja, pronašao je način da krene napred. Njegov najmlađi sin Vesli je preživeo požar i Roj je znao da mora da bude tu za njega. Nastavio je da nastupa, ali čovek iza mikrofona nije bio isti kao pre. Tragedije su urezale crte tuge dublje u njegovu dušu, ali su i njegovim nastupima dale novi intenzitet, sirovinu koja je odjeknula kod publike na duboko emotivnom nivou.
Druga šansa za život
Roj je ponovo 1969. godine pronašao ljubav sa Barbarom Jakobs, Nemicom koja će mu na kraju postati druga žena. Zajedno su imali još dva sina, Aleksa i Roja Keltona, a Barbara je postala njegova zvezda vodilja u godinama koje su usledile. Iako je Roj nastavio da se suočava sa ličnim borbama, uključujući zdravstvene probleme i stalnu tugu za izgubljenim članovima porodice, postepeno je počeo da vraća svoj život.
Sa Barbarom je dobio još dvoje dece, a kako je isticao, upravo oni, uz sina iz prvog braka, bili su mu melem za ranu.
Do 1980-ih, Roj Orbison je doživeo preporod u karijeri, obeležen njegovim radom sa Traveling Vilburis-om i izdavanjem njegovog albuma "Mistery Girl" koji je bio hvaljen od strane kritike . Ali bez obzira na sav taj uspeh, tragedije njegove prošlosti nikada nisu bile daleko iza.
Čitavog života bio je i srčani bolesnik, a nakon serije infarkta umro je u bolnici 6. decembra 1988. u Hendersonvilu. Imao je samo 52. godine.
Ostavio je za sobom nasleđe ne samo kao jedan od najpoznatijih glasova u muzici, već i kao čovek koji je pretrpeo više lične tuge nego što je većina mogla da zamisli. Njegov život je bio svedočanstvo otpornosti pred ogromnom tugom. Kroz slomljeno srce zbog gubitka žene i dece, Orbison je nastavio da stvara lepotu, kanališući svoj bol u pesme koje ostaju bezvremenski izrazi ljudskog stanja.
NE PROPUSTITE
Evo zašto je Subotica otkazala novogodišnje slavlje:
