Đorđe Marjanović, čovek koji je unikatnim scenskim ponašanjem postao ikona jugoslovenske muzičke scene, obeležio je jedno vreme i ostavio neizbrisiv trag u istoriji zabavne muzike.
Ono što je Marjanović prvi uradio na sceni, drugima nije pristajalo. Na scenu je doneo slobodu i umetnički izraz nikada viđen na ovim prostorima. Bio je pesnik, kompozitor, glumac, naš prvi pravi šoumen.
Svoj prvi album izdao je tek u 29. godini života, a ubrzo nakon toga usledile su legendarne scene koje su ga izdvojile od svih drugih izvođača – koncerti na kojima je padao na kolena, plakao, bacao sako u publiku, izazivao oduševljenje i suze. Njegova harizma i nesputana energija na sceni učinili su ga prvim pravim idolom generacija koje su rasle uz pesme poput "Zvižduk u osam".
Biografija Đorđa Marjanovića
Rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu, Marjanović je postao prva prava muzička zvezda Jugoslavije, koja je uspela da izazove i društvene nemire. Obožavaoci, popularno zvani "Đokisti," često su priređivali demonstracije kada bi mu, po njihovom mišljenju, bila učinjena nepravda. Jedan od najupečatljivijih događaja desio se 1961. godine, kada su demonstranti zbog njegovog gubitka na takmičenju Zlatni mikrofon izazvali nerede na Trgu Marksa i Engelsa u Beogradu, što je dovelo do intervencije milicije. Marjanović se tada popeo na krov automobila i zapevao kako bi smirio masu.
Njegova muzika i nastupi nisu se ograničavali samo na Jugoslaviju. Ubrzo je stekao ogromnu popularnost i u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Tokom turneje 1963. godine u Moskvi, pevao je u sali sa 25.000 mesta, i to tri puta dnevno, privukavši više od 750.000 gledalaca za samo deset dana. Postao je ikona i simbol povezanosti između dve zemlje, a pesme poput "Beograde," "Mlord," "Romana"i "Lutkica" osvojile su i sovjetsku publiku.
Zanimljivo je da je Đorđe Marjanović, pre nego što se potpuno posvetio muzici, studirao farmaciju i bio apsolvent na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu. Prvi put je nastupio 1954. godine, što je označilo početak jedne sjajne karijere. Tokom svoje muzičke avanture, suočavao se i sa zdravstvenim izazovima. Godine 1967. izgubio je glas pred koncert u Lenjingradu, ali je izašao na scenu i pesme šaputao, dok je publika pevala s njim, nisu bili razočarani, pričali su kasnije da je to bila čarobna atmosfera.
Tragičan trenutak u njegovom životu dogodio se 14. aprila 1990. godine, kada je doživeo moždani udar tokom koncerta Lepe Brene u Melburnu. Usred pesme "Mene nema ko da žali," pao je na sceni. Ljudi su sa nestrpljenjem čekali da ustane, čekali su da se završi "skeč", naviknuti da on ima običaj da se baci na kolena kako bi zavabio publiku. Međutim, ovaj put to nije bilo tako. Marjanović se pred publikom šlogirao, Juga je tog dana završila u suzama. To je prekinulo njegov glas i muzički put u punom sjaju. Ipak, sa nepokolebljivom snagom i podrškom obožavalaca, povremeno se vraćao muzici, nastupajući sa gostima i izvodeći svoje pesme na plejbek.
Starost dočekao u rodnom Kučevu
Poslednjih decenija njegovog života povukao se sa scene, a mir je našao u rodnom Kučevu gde je od stare kuće napravio svojevrstan lični muzej.
Iako je otežano govorio, njegovi najbliži kažu da je uvek mogao da peva. Na insistiranje vernih obožavalaca od tada je održao par koncerata.
Oprostio se od publike 31. maja 2004. godine u Centru "Sava" u Beogradu. Klubovi obožavalaca "Đokisti" nastavili su da neguju uspomenu na Marjanovića, a on ih je često posećivao, ostajući zauvek prisutan u srcima svojih fanova. Pesme koje je stvarao i emocije koje je prenosio na sceni ostaju deo nasleđa ne samo jedne generacije, već svih koji su ga voleli i poštovali kao pionira i revolucionara zabavne muzike na ovim prostorima.
Ljubavni život
U Radio Beogradu Đorđe je sreo lepu službenicu, prodornog glasa – Zlatu Rakić koja mu je rekla da potpiše ugovor kako bi dobio honorar. Postali su prijatelji, a 1959-e se i venčali.
Najpre ga je odbila, ali nije odolela njegovoj upornosti. Ona je znatno uticala na njegovu karijeru. Đorđe to priznaje, uz napomenu da je ona u njemu prepoznala talenat. Rekao je da uprkos tome sto mu je žena radila u Radio Beogradu napredovanje nije bilo lako kao i da je primljen na audijiciji tek nakon saradnje sa operskim pevačem D. Pivničkim. I on je u njemu video veliki talenat. Pričalo se kako Zlata može sve da uradi u Radio Beogradu i da će proslaviti Đorđa. Ona mu je pomagala da svoj talenat iznese ali ne na neki neprimeren način. Zlata je sama izjavila da Đorđe ima talenat i magičnu moć da privuče publiku i da niko ne bi mogao nametnuti publici nekoga ko tako nešto ne poseduje u sebi. Đorđe je protiv toga da se previše iskreno govori o svojoj intimi jer često bude pogrešno shvaćena.
Na početku karijere svesrdnu pomoć u uobličavanju pevačkih sposobnosti pružio mu je operski pevač, prvak beogradske opere, Darko Pivnički. Njegove glasovne mogućnosti nisu bile velike, ali njegovo pevanje imalo je promuklost, glas koji pleni svojom bojom u koju je utkana i osećajnost, svakoj reči u pesmi odmeravao je važnost… Svom pevanju dao je posebnu scensku koreografiju i time sebe uobličio u revolucionarnog i vrsnog umetnika.
Na svom nastupu u Nišu (1958) publika je bila toliko oduševljena da mu nije dozvoljavala da napusti binu. Bio je zbunjen ne samo zato što je bio nepripremljen i u repertoaru imao nekoliko pesama, što nije imao sa čim da nastavi nakon što je ponovio vec otpevano, već stoga sto takvu euforiju nije mogao ni da zamisi. Priznao je skromno publici da ne zna više pesama. Bilo je to šokantno suočavanje sa slavom, sa sopstvenom vrednošću…
U Rusiji 1965-e sreće Eli Nikolajevnu, ženu svog života sa kojom se ženi. Njihova ljubav, kako to obično biva sa popularnim ličnostima, bila je predmet javnog preispitivanja… ali Đorđe se nikada nije pokajao. Rodila mu je troje dece, bila verni i brižni zivotni saputnik. Brinula je o deci, bila stub porodice u kojoj je živela samo uzajamna ljubav i razumevanje.
60-e, 70-e, 80-e godine XX veka bile su vreme njegovog neprekidnog vladanja zabavnom muzičkom scenom u Jugoslaviji i Rusiji.Trajući tako dugo uz veliki broj obožavalaca nije izgubio na važnosti ni sa pojavom novih muzičkih pravaca. Ne samo da njegovi obožavaoci nisu odustajali od njega, već su i nove generacije respektovale njegov umetnički dar.
Bio je prisutan na velikom broju festivala, snimio pet LP ploča i veći broj singlova. Pesmu "Dve crvene ruže" posvetio je Eli.
U njegovoj prirodi je životna energija na tako visokom nivou da je bilo neophodno da je podeli sa drugima. Dobro je što mu je put bio otvoren. U sebi je nosio elan sa odrednicom bujne radosti i velike ljubavi. Vidik njegovih obožavalaca prostirao se u nedogled. Povezao ih je onim sto je nosio u sebi i stvorio oazu ljubavi medju ljudima. Oformljeni su klubovi (“Đokisti”) kod nas i u Rusiji koji su pratili sve što je vezano za njegov rad, međusobno se družili, slali mu pisma sa lepim rečima.
