Arijana Mihajlović Verisimu je supruga pokojnog Siniše Mihajlovića. On je izgubio bitku 16. decembra 2022. godine, a iza sebe je ostavio petoro dece. Mnogi tvrde da Dušan najviše liči na pokojnog oca. Slavni fudbaler nije uspeo da se izbori, a 2019. godine je išao i u Bolonju na lečenje. Borio se sa leukemijom.
- Bila je to veoma teška godina, prvih nekoliko meseci sam bila šokirana da nisam mogla ništa da uradim - govorila Arijana Mihajlović Verisimu o smrti svog muža godinu dana nakon toga.
- Shvatila sam da moram da idem napred, inače bih i ja umla. Učinila sam to za svoju decu i u čast sećanja na Sinišu koji je bio borac i voleo život - tvrdila je.
Ispovest žene pokojnog Siniše Mihajlovića
Upoznavanje
- Upoznali smo se kada sam imala 23 godine, onda smo se venčali i dobili decu. Bila je to divna ljubav koja je trajala 27 godina, zahvalna sam što sam živela život sa njim - navela je. Na odmoru u Sardiniji shvatila je da je previše umoran i da mu se nešto dešava.
- Onda u jednom trenutku više nije mogao da hoda, ali u bolnici nisu razumeli šta nije u redu. Onda je otišao na posao. Jedne večeri me nazvao i rekao mi da mora da razgovara sa mnom i da ima leukemiju. Nisam znala šta da radim i tada sam mu rekla da ćemo se zajedno suočiti sa svim.
Bili smo veoma jaki i mislila sam da ćemo pobediti. Posle prve transplantacije oporavio se. Posle 2 i po godine imao je recidiv i tada sam shvatila da ga gubim i odatle je sve krenulo nizbrdo. Četiri godine bolesti su bile poražavajuće. Tek treba da se oporavim od onoga što sam videla u bolnicama. Doktori su učinili sve što su mogli, ali nažalost ništa nisu mogli da urade. Videti užas u Sinišinim očima bilo je dramatično - rekla je ona.
Jednu rečenicu će pamtiti.
- U Bergamu su mi doktori rekli da ništa više ne može da se uradi, a po povratku kući rekao mi je "Žao mi je što ne vidim svoju decu kako rastu”. Zato smo odlučili da im ne kažemo. Bili smo u bolnici i osetila sam da odlazi i rekla sam mu da ću se pobrinuti za dečake - rekla je Ariana za Ilmattino prisećajući se svih trenutaka:
„U trenutku kada je preminuo, bila sam u takvom šoku da sam se svima nasmešila. Možda, jer je gubitak muža bio moj prvi gubitak. Posle, mesecima, osećala sam se kao da se pitam da li sam luda. Sinišino prisustvo u kući je i dalje bilo jako. Osećala sam njegove ruke na svojim rukama.
Čula sam buku njegovih papuča u kuhinji. I jedne noći, osetila sam ga kako leži pored mene u krevetu, osetila sam kako dušek tone na jednu stranu. Onda sam počela da razgovaram sa drugim ljudima koji su pretrpeli gubitak i otkrila da nisam jedina."
Nije znala kako da se vrati normalnom životu i svakodnevim obavezama, osećala se prazno i izgubljeno. Tada je shvatila da joj je potrebna stručna pomoć, kako bi se izborila sa osećanjima.
- Nikad nisam plakala jer mu je stalo do mene, nisam htela da me vidi nesrećnu. Ali u trenutku kada je umro srušila sam se. Želela sam da mu kažem mnoge stvari, ali morala sam da budem kao kamen i nisam mogla da dozvolim sebi da se srušim. Dva dana pre nego što je umro rekao mi je da me voli.
