Sve što niste znali o Radi Đurić (51): Ovaj život sam zamišljala potpuno drugačije! (FOTO)

Rada Đurić je jedna od omiljenih TV voditeljki u Srbiji, a evo šta nam je otkrila o sebi, piše Lepa i srećna.

Uvek vedra, optimističkog pogleda na svet, jedno od omiljenih lica koje nam se smeši s malih ekrana, Rada Đurić priča o stanju novinarstva u Srbiji i otkriva zašto se više ne emituje njena autorska emisija "A sada Rada".

Novinarka koja je dogovorila intervju sa Radom, prenela je svoje utiske o susretu sa jednom od najomiljenijih srpskih voditeljki: "Sa Radom sam se dogovorila da razgovor obavimo u tašmajdanskom parku, nedaleko od zgrade RTS-a, njene matične kuće. Iako je to junsko jutro bilo prilično vrelo, voditeljka se pojavila kao i uvek, nasmejana. Intervju dugo nismo mogle da započnemo zbog prolaznika koji su joj oduševljeno prilazili, neki samo da se pozdrave, a drugi da s njom podele svoje probleme. Svakome je uzvratila osmeh i podelila pažljivo birane reči".

Odmah se nametnulo pitanje koja osećanja u njoj budi činjenica da je jedno od najvoljenijih TV lica i da li zato oseća dodatnu odgovornost?

- Naravno da osećam. Otkako sam počela da radim, uvek sam imala osećaj odgovornosti prema ljudima. A kada ljudi veruju da vi možete nešto da promenite, a mislim da je to osnovni osećaj onih koji vole da gledaju moje emisije, tada ta odgovornost iz godine u godinu postaje sve veća. Za sve to vreme stekla sam utisak da, ma koliko teška situacija ili problem bila, nemam prava da odustanem. Čini mi se da bih tada izneverila ljude. Često sam se i sama osećala tako da bih mogla da pozovem neku Radu da ona nešto promeni.

Jeste li dolazili u iskušenje da zaista i odustanete?

Jesam, nekada su stvari jednostavno postajale previše umarajuće. Međutim, svoj posao sam uvek doživljavala kao krajnje odgovoran. Smatram da novinarstvo mora služiti tome da pomera granice, da kritikuje, pomaže da nam svima bude bolje, bude regulator, da opominje. Kada na taj način prihvatite svoj posao i nikada od njega suštinski ne odstupite, uprkos svemu, onda se i umorite. Često se osetite i kao Don Kihot. Iscrpljeno. To su situacije kada sam pomišljala, pa dobro, dosta je bilo od mene, daj da se odmorim, da radim nešto drugačije. Međutim, tada shvatim da ne postoji ništa drugo što bih mogla da radim, jer sam, s jedne strane, već prilično inficirana tim poslom, a s druge strane, prolaze i godine i ne znam šta bih ja to drugo mogla da radim. Sve su to ljudska pitanja koja verujem da je svaki čovek postavio sebi makar jednom u životu.

Kada pričamo o novinarstvu u Srbiji, kako se osećate kada ujutru otvorite novine i kad vas zapljusne bujica loših stvari, „brutalno“ i „svirepo“ sa svih strana?

Ne propustite: Skupo je platio cenu slave: Tragičan život kralja popa - Majkla Džeksona! (FOTO)

Novinarstvo se, nažalost, danas svelo isključivo na senzaciju. Pripadam generaciji koja smatra da to ne mora da bude tako, zapravo, pripadam školi koja na taj način vidi novinarstvo. Ne znači da sam u pravu i da ne postoje neki mlađi ljudi koji drugačije vide stvari oko sebe. Možda baš mi imamo predrasude i neke zacrtane stavove... Ali, kada pod firmom sve je tržište i roba, naša sudbina postane bezvredna, onda je teško govoriti o bilo čemu, posebno o novinarstvu. Iako me razočaravaju i plaše, ne srde mene te površne i senzacionalističke naslovne strane toliko, pa čak i kada su ozbiljne teme posredi, koliko činjenica da se za njih nalazi opravdanje. Tvrdnja da je sve tržište i da takve sadržaje narod hoće da čita i gleda, nije tačna. Mi pametniji, normalni i pristojni dobro znamo da je to samo floskula, instrument da se drugima objasni, a sebi da se opravda da to što radite nema alternativu. Upravo su to stvari zbog kojih se čovek oseti umorno i usamljeno u svom poslu.

U kojoj meri vam je posao pomogao, šta ste naučili od sagovornika i da li ste i sami uticali na nekoga?

Pre svega, ja volim ljude. Cenim život i poštujem čoveka. Učim od njih. Nije me sramota da pitam, da ne znam, da se izvinim ako nisam u pravu, pa čak i ako sam u pravu, nije me sramota da se izvinim ako će to značiti nešto u odnosu dvoje ljudi. Učim od svih koji imaju nešto da kažu. Nisu to samo autoriteti, postoji mnogo divnih ljudi koji su svojim delima i životom ostavili trag iza sebe. Kada upoznate takve ljude, shvatite da život nije težak već da samo treba promeniti ugao gledanja. Da li neko ima šta da nauči od mene, ne znam, ali bih volela da ima ljudi koji mogu tako da me dožive. Ja zapravo i ne verujem da je neko tu da nekoga uči, a neko drugi da ceo život traži svoga učitelja. Verujem da jedni od drugih moramo učiti.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani!

Na malom ekranu odajete utisak vedre osobe, da li ste i privatno takvi?

Vrlo često pričam o prilično sumornim stvarima i neretko sam se pitala kako je moguće da me ljudi doživljavaju na potpuno drugačiji način. Onda sam shvatila da tu moju energiju ljudi dožive kao pozitivnu, zato što je buntovna, prkosna, a to nikada ne ide bez vere. Zaista duboko verujem da smo mi na jednom parčetu zemlje koje može da živi dobro. Duboko verujem u to da sistem mora da funkcioniše, da postoje jasni razlozi zašto smo se mi udružili da živimo u jednoj zajednici, da mi to možemo da sprovedemo, da želimo da živimo po pravilima. Kada u to dovoljno verujete, onda je to ta energija. Zato je ona pozitivna, zato što ona veruje u pozitivne stvari. Zato, i kada pričam o nečemo što je suštinski problem, on deluje kao da je rešiv. A znate kada je rešiv? Kada verujete da rešenje postoji.

Kada vodite emisiju, gledalac se oseća kao da se obraćate upravo njemu. Da li zamišljate neku osobu s druge strane ekrana?

Hronika koju radimo već dugi niz godina, u trenutku kada je nastajala, bila je zamišljena kao emisija u kojoj će se negovati lični odnos. U njoj su se obrađivale svakodnevne teme koje je iznosio jedan čovek, ali u kojima se prepoznavalo na hiljade njih. Kada o njima pričam, ja zaista i vidim ljude, sebe, komšiju, moju sestru, prodavačicu. Ja zaista živim taj život.

Starleta vs novinarka! Tamara Đurić izvređala Sanju Marinković! Pa, dokle više plastika ispred obrazovanja?!

Iako ste s Beogradom na ti, u vašoj ličnoj karti donedavno je bila upisana lazarevačka adresa, a tek pre nekoliko godina odlučili ste da se preselite, zašto?

Ništa u životu ne komplikujem previše. Nije ni Lazarevac preko sveta. Za posao koji sam ja radila u "Hronici", smatrala sam da nije bitno odakle ga radim. To je emisija koja se gleda u celoj Srbiji, zato što su problemi kojima smo se bavili univerzalni. Za to što se nisam preselila, imala sam svoje razloge. Vrlo lične i sebične.

Jesu li vam deca to zamerala kada su bila mlađa?

Ne. Živeti u malom gradu je privilegija. Znam mnoge Lazarevčane kojima je Lazarevac mesto svih mesta. Bili su, prošli pa se vratili i zaključili da za njih nema boljeg. To je samo pitanje svake osobe i njenog ličnog osećanja gde se dobro i komforno oseća. Sticajem životnih okolnosti, pre pet godina ipak sam se preselila u Beograd, ali i dalje uživam u svojim odlascima u Lazarevac. Suštinski, na isti način sam posmatrala i volela Beograd iz Lazarevca i sada kada živim u njemu, s tom razlikom što sada jasnije mogu da osetim i neke njegove mane.

Vaša ćerka živi u Njujorku, a i sin će uskoro otići iz kuće, plašite li se da ćete biti usamljeni? Zapravo, koliko često se osećate usamljeno?

Vrlo često se osećam usamljeno među svim ljudima. Podvlačim da sada ne pričam o svojoj porodici jer nju, pre svega, mislim na svoju decu, uvek stavljam na prvo mesto. Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Samoća je vrlo potrebna, jer je važno da se ljudi povremeno osame, da imaju neki svoj kutak i da tu samoću biraju. Nevolja je kada samoću ne birate. Kada samoću birate, onda ste vi u prednosti; kada samoća izabere vas, to je ona samoća o kojoj mi ne želimo da pričamo. A kada je reč o usamljenosti, možete biti okruženi divnim ljudima koje volite i koji vole vas, a da se ipak osetite usamljeno. Možda zato što ne mislite, ne posmatrate stvari u datom trenutku na isti način. Ne osećate isto. Ja se trudim da takvih trenutaka nema mnogo jer znaju da budu prilično bolni i depresivni. Svako ima svoje male mehanizme i trikove kako se protiv toga bori. Ja ne brojim godine, gledam u svoju decu koja jesu odsrasla, pametna i zrela, ali i dalje su moja deca i dokle god ja njih dožiljavam kao moju malu decu, čini mi se da nikada neću biti sama.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani!

Jeste li sve svoje odluke donosili vodeći se parolom jednom se živi ili ste u nekim situacijama razmišljali i više nego što treba?

Ja sam tip osobe koji dnevne, kratkoročne odluke donosi vodeći se ovom krilaticom, dok životne odluke verovatno i preučim, previše o njima razmišljam. Nekada presečem vrlo brzo, a ponekad mi se čini da to preterano dugo traje i da se nepotrebno mrcvarim. Verovatno još uvek nisam dovoljno odrasla, jer kažu da su ljudi potpuno zreli kada u svakom trenutku znaju da je odluka koju donose – ona prava.

Mnogi tvrde da sada izgledate bolje nego ikad, prijaju li vam komplimenti na račun izgleda?

Prijaju mi, naravno, kao i svakoj ženi. Sigurna sam da to zadovoljstvo koje se vidi na meni, dolazi iznutra, iako sam mišljanja da morate raditi i na svojoj spoljašnosti. Kada bih vam sada rekla da trenutno u meni ima možda i najviše ratova, bunta i besa, pomislili biste da je to nemoguće. Možda lepota kod naših žena upravo dolazi iz tog besa. Kada se stalno borite, nemate vremena da ostarite, nemate vremena ni za šta, samo se borite. Sve dok postoji razlog za borbu, vreme prolazi i ne ostavlja tragove.

Kada sumirate šta su vam donele četrdesete, šta očekujete od pedesetih, a čemu se nadate u šezdesetim?

Meni se sve nešto čini da ja stalno živim tridesete. To ne znači da se meni ništa nije događalo za ovih dvadeset godina, ali kao da mi se ništa preterano nije dogodilo. Kao da se sve to što se događalo, dešavalo s razlogom. Inače, ja i verujem u to da se stvari dešavaju s razlogom. Četrdesete su mi donele osećaj ličnog uspeha, pedesetima sam se radovola, jer sam znala da će mi tada deca već odrasti, biti gotovi ljudi, a u šezdesetima bih volela da ne moram da zamišljam. Toliko sam se zamorila od zamišljanja da sada više nemam ni šta da zamišljam. I ovaj život sam zamišljala drugačije. Moja deviza je: Zamisli život da ne moraš da zamišljaš. Volela bih da takvi budu i moji penzionerski dani. Da se oni dogode i da ja konačno i definitivno uživam u sebi u tim godinama. Da moja deca imaju svoje srećne živote, da svi oko mene budu malo srećniji i zadovoljniji. A ja? Sve nekako mislim da ću se snaći.

Radina autorska TV emisija trajala je dve sezone, da bi naprasno prestala da se prikazuje. Pitali smo voditeljku koji je razlog?

– Tako smo se dogovorili prošle godine. Predočeni su mi razlozi koje sam ja prihvatila. Verujem da ćemo se publika i ja sresti. Ako i dođe ponovo pred gledaoce, neće izgledati onako kako je izgledala, već malo drugačije. Vidim da ima potrebe za tom emisijom, jer mi se žene obraćaju i govore kako im je potrebna.