Jedan od najvećih pesnika jugoslovenske književnosti, Tin Ujević, bio je čovek neobičnog karaktera, britkog jezika i gotovo legendarne boemske reputacije. Iako je iza sebe ostavio stihove koji se i danas čitaju, njegovi savremenici pamtili su ga i po nepredvidivim postupcima, neobičnim navikama i anegdotama koje su se prenosile iz kafane u kafanu. Jedna od najpoznatijih govori o večeri kada je, navodno, odlučio da očita lekciju konobaru koji je ljude procenjivao prema odeći.
Postoje ljudi koji za života postanu legende, ne samo zahvaljujući onome što su stvorili već i načinu na koji su živeli. Augustin Tin Ujević pripadao je upravo takvim ličnostima. Bio je pesnik izuzetne osećajnosti, intelektualac širokog obrazovanja, prevodilac, ali i boem koji je veliki deo života proveo između knjiga, skromnih soba i zadimljenih kafana.
Njegova svakodnevica često je bila daleko od uglađenog sveta književnih salona. Nije naročito mario za materijalno bogatstvo, društvene konvencije ni spoljašnji utisak koji ostavlja. Mnogo više zanimali su ga razgovori, književnost, filozofija i ljudi koji su imali šta da kažu.
Zbog takvog načina života oko njega su se ispredale brojne priče. Neke su dokumentovane, dok su druge vremenom poprimile obrise legendi, pa ih je danas teško sa sigurnošću razdvojiti od stvarnih događaja.
Među njima posebno mesto zauzima anegdota o otmenoj zagrebačkoj kafani i konobaru koji nije želeo da posluži pesnika zbog njegovog izgleda.
Konobar nije znao ko sedi pred njim
Prema poznatoj anegdoti, Tin Ujević je jedne večeri ušao u uglednu zagrebačku kafanu, mesto u kojem se mnogo pažnje pridavalo izgledu gostiju, njihovom ponašanju i društvenom položaju.
Pesnik je bio obučen jednostavno, u čistu, ali vidno iznošenu odeću. Njegovo odelo nije odgovaralo predstavi o gospodinu kakvog su zaposleni očekivali za stolovima tog lokala.
Ujević je mirno seo i naručio kafu.
Međutim, konobar koji mu je prišao, umesto da primi narudžbinu, navodno mu je stavio do znanja da u takvom izdanju nije dobrodošao. Smatrao je da njegova odeća nije primerena otmenosti kafane.
Pesnik se nije raspravljao. Nije pokušavao da objasni ko je, koliko vrede njegove knjige niti zbog čega zaslužuje da bude uslužen kao i svaki drugi gost.
Jednostavno je ustao i izašao.
Ali, kako se u priči navodi, nije otišao kući da bi zaboravio neprijatnost.
Vratio se u najboljem odelu i naručio istu kafu
Nedugo zatim, Ujević se ponovo pojavio na vratima iste kafane.
Ovoga puta bio je obučen u svoje najbolje, svečano odelo. Njegov izgled više nije izazivao negodovanje, a konobar koji ga je prethodno odbio sada mu je prišao sa osmehom i spremno prihvatio narudžbinu.
Tin je ponovo zatražio kafu.
Kada je konobar doneo šoljicu, pesnik je, prema ovoj priči, uradio nešto što niko od prisutnih nije očekivao.
Uzeo je kafu, otvorio džep sakoa i sipao je pravo u njega.
Zatečeni konobar posmatrao je prizor, ne shvatajući zbog čega bi neko namerno uništio sopstveno odelo.
Tada je Ujević navodno izgovorio rečenicu koja je postala suština čitave anegdote:
„Tako vam je to kad poslužujete odelo, a ne čoveka.“
Potom je ustao i napustio kafanu.
Ova priča, koju je objavio i portal Istorijski zabavnik, decenijama se prenosi kao ilustracija pesnikovog prezira prema površnosti i društvenom snobizmu. Ipak, budući da nije reč o pouzdano dokumentovanom događaju, treba je posmatrati kao popularnu anegdotu, a ne kao nesporno utvrđenu istorijsku činjenicu.
Tin Ujević rođen je 5. jula 1891. godine u Vrgorcu, a njegovo puno ime bilo je Augustin. Još kao mladić pokazivao je izuzetno interesovanje za književnost, filozofiju i jezike. Studirao je u Zagrebu, gde se približio književnom krugu čuvenog Antuna Gustava Matoša, koji je snažno uticao na njegove prve pesničke pokušaje.
Međutim, njihov odnos nije dugo ostao skladan. Ujević se 1911. godine, nakon oštre polemike, razišao sa svojim nekadašnjim uzorom. Bio je to jedan od prvih velikih sukoba u životu čoveka koji će kasnije postati poznat po tome što teško prihvata autoritete i ustaljena pravila.
Zbog političkih aktivnosti i stavova napustio je Hrvatsku i 1913. godine otišao u Pariz. Grad koji je za mnoge umetnike predstavljao simbol slobode i stvaralačkog nadahnuća za njega je postao i mesto ozbiljnih životnih iskušenja.
Tokom Prvog svetskog rata sarađivao je sa političkim krugovima okupljenim oko Jugoslovenskog odbora, ali je 1917. došlo do prekida saradnje. Ostao je bez materijalne podrške i naredne godine proveo u velikoj oskudici.
Beograd je bio jedan od najvažnijih gradova u njegovom životu
Manje je poznato da je Tin Ujević gotovo čitavu jednu deceniju proveo u Beogradu, gde je postao deo tadašnjeg književnog i kulturnog života.
Nakon povratka iz Pariza 1919. godine, kratko je boravio u Zagrebu, a potom se preselio u Beograd, u kojem je, uz kraće prekide, ostao do 1929. godine.
Upravo u Beogradu objavio je dve svoje najpoznatije zbirke, Lelek sebra 1920. i Kolajna 1926. godine.
Zanimljivo je da su obe zbirke nastale uglavnom tokom njegovog boravka u Parizu, ali su tek po dolasku u Beograd ugledale svetlost dana.
U tom periodu dodatno se učvrstila njegova reputacija neobičnog umetnika koji je podjednako pripadao književnim krugovima i svetu gradskih kafana.
Beogradski život nije mu doneo materijalnu sigurnost, ali mu je omogućio da bude u središtu intelektualnih rasprava, književnih polemika i kulturnih događaja.
Kafana za njega nije predstavljala samo mesto na kojem se pije. Bila je prostor susreta, razgovora i razmene ideja, svojevrsna neformalna književna pozornica na kojoj je pesnik mogao da provodi sate raspravljajući o umetnosti i životu.
Njegov boemski način života postepeno je postao toliko poznat da je gotovo zasenio činjenicu da je reč o jednom od najučenijih književnika svog vremena.
Nikada nije zasnovao porodicu, a kafane su mu postale drugi dom
Za razliku od mnogih svojih savremenika, Ujević nije izgradio uobičajen porodični život. Nikada nije zasnovao sopstvenu porodicu, a njegove godine bile su obeležene čestim selidbama i neizvesnim životnim okolnostima.
Posle Beograda živeo je u Sarajevu, gde je proveo period od 1930. do 1937. godine. Potom se preselio u Split, a od 1940. godine nastanio se u Zagrebu, gde je ostao do smrti.
U svakom od tih gradova bio je prepoznatljiv po osobenjačkom ponašanju i sklonosti ka kafanskom životu.
Ipak, iza spoljašnje slike čoveka koji ne mari za društvene norme stajao je intelektualac koji je gotovo neprestano čitao, pisao, prevodio i proučavao književnost.
Njegovo stvaralaštvo obuhvatalo je mnogo više od poezije. Pisao je eseje, kritike, polemike, feljtone i tekstove o filozofskim, kulturnim i društvenim pitanjima.
Ujević je bio primer umetnika čiji se život nije mogao jednostavno uklopiti u očekivanja sredine. Nije težio konvencionalnom uspehu, a materijalna nesigurnost pratila ga je i onda kada je njegov književni ugled već bio nesporan.
Bio je izuzetno obrazovan čovek, a njegovi prevodi čitaju se i danas
Jedna od najzanimljivijih činjenica o Tinu Ujeviću jeste da se iza njegove boemske spoljašnjosti krio izuzetno širok intelektualni svet.
Iako nije završio fakultetske studije, stekao je veliko obrazovanje samostalnim radom. Interesovao se za evropsku književnost, filozofiju, različite umetničke pravce i istočnjačke misaone tradicije.
Posebno značajan bio je njegov prevodilački rad.
Među delima koja je prevodio nalaze se autobiografija renesansnog umetnika Benvenuta Čelinija Moj život i dela italijanskog književnika Luiđija Pirandela.
Njegov opus obuhvata i obimnu esejističku i književnokritičku prozu. Knjige Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa, objavljene 1938. godine, pokazuju koliko je njegov književni svet bio širi od stihova po kojima ga publika najčešće pamti.
U tome se možda najbolje ogleda paradoks njegove ličnosti: čovek kojeg su mnogi poznavali kao kafanskog boema istovremeno je bio neumorni radnik za pisaćim stolom.
Posle Drugog svetskog rata zabranjeno mu je javno delovanje
Život Tina Ujevića nije bio ispunjen samo umetničkim uspesima i duhovitim anegdotama.
Jedno od najtežih razdoblja nastupilo je nakon završetka Drugog svetskog rata.
Tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske radio je za novinsku agenciju Velebit. Zbog tog angažmana, nove komunističke vlasti zabranile su mu javno delovanje 1945. godine.
Zabrana je trajala do 1950, a u tom periodu Ujević je radio kao anonimni prevodilac.
Za čoveka čiji je život bio neraskidivo povezan sa književnošću, takvo udaljavanje iz javnog kulturnog prostora predstavljalo je ozbiljan udarac.
Ipak, nije prestao da radi.
Zahvaljujući zalaganju književnika Jure Kaštelana, 1950. godine objavljena je njegova zbirka izabranih pesama Rukovet, čime je njegovo stvaralaštvo ponovo predstavljeno novoj generaciji čitalaca.
Četiri godine kasnije objavljena je i njegova poslednja pesnička zbirka Žedan kamen na studencu, koju je pripremio još 1944. godine.
Umro je u Zagrebu, a iza sebe ostavio književno nasleđe koje je nadživelo sve anegdote
Tin Ujević preminuo je 12. novembra 1955. godine u Zagrebu, u 65. godini života.
Iako je za života objavio pet pesničkih zbirki, njegov književni rad bio je mnogo obimniji. Nakon smrti, od 1963. do 1967. godine, objavljena su njegova sabrana dela u čak 17 tomova.
Njegovo ime ostalo je povezano sa nekim od najvažnijih ostvarenja južnoslovenske moderne poezije, a od 1980. godine postoji i književna nagrada koja nosi njegovo ime.