- Džon D. Rokfeler IV, poznat kao Džej Rokfeler, preminuo je u 89. godini u Vašingtonu.
- Naslednik slavne porodice živeo je sa rudarima u Apalačima i trošio 50 dolara mesečno, daleko od porodičnog bogatstva.
- Kao demokrata bio je guverner Zapadne Virdžinije i senator, uz fokus na zdravstvo, veterane i prava rudara.
Džon D. Rokfeler IV, koji je sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kao socijalni radnik i naslednik miliona, odlučio da živi sa
rudarima uglja u Apalačima, a potom postao dvostruki guverner Zapadne Virdžinije i petostruki senator Sjedinjenih Američkih Država, preminuo je danas u svom domu u Vašingtonu. Imao je 89 godina.
Njegova porodica potvrdila je smrt, a vest je saopštila predstavnica porodice Šeli Rodžers.
Bio je praunuk i imenjak osnivača kompanije Standard Oil, što muz je obezbedilo nacionalnu prepoznatljivost čak i veću od toga što je obavljao funkciju guvernera svoje države, od 1977. do 1985. godine.
Za razliku od većine svojih rođaka, koji su bili povezani sa Republikanskom strankom, Džej Rokfeler bio je demokrata i tokom političke
karijere izgradio je uglavnom liberalni profil. Najveći deo političkog angažmana proveo je u Senatu, gde se posebno zalagao za prava
ratnih veterana, dostupnije zdravstveno osiguranje i bezbednost rudara.
Rođen je 18. juna 1937. godine na Menhetnu, kao jedini sin među četvoro dece Džona Dejvisona Rokfelera III i Blančet Feri Hoker
Rokfeler. Njegov otac bio je poznati filantrop i jedan od ključnih ljudi zaslužnih za osnivanje njujorškog Linkoln centra. Porodica ga je zvala Džej, nadimkom koji je trebalo da mu pomogne da izgradi sopstveni identitet, nezavisan od slavnog prezimena.
Ipak, kada je napunio 21 godinu, odlučio je da prihvati puno porodično ime i odgovornost koju je ono nosilo. Školovao se na akademiji „Filips Ekseter“, a potom na Univerzitetu Harvard, gde je studirao jezike i istoriju Dalekog istoka. Postdiplomske studije nastavio je na Jejlu, baveći se istorijom Azije i kineskim jezikom.
Iako su mu porodično poreklo i veze otvarali brojne mogućnosti, želeo je da iskusi život izvan sveta bogatstva. Jedno vreme proveo je
u Japanu, gde je živeo sa svega 50 dolara mesečno, a zatim se priključio Mirovnom korpusu i radio u programu za borbu protiv
siromaštva.
Prelomni trenutak dogodio se kada je 1964. godine otišao u Emons, siromašnu zajednicu u Zapadnoj Virdžiniji. Većina stanovnika
živela je od socijalne pomoći, mnogi nisu znali da čitaju i pišu, a rudnici uglja bili su zatvoreni ili su radili sa minimalnim brojem
zaposlenih.
Meštani su u početku bili nepoverljivi prema čoveku koji je nosio prezime Rokfeler. Ipak, nakon šest meseci uspeo je da organizuje
prvi sastanak zajednice, a potom je pokrenuo bejzbolski tim za decu, udruženje građana, biblioteku i redovnu autobusku liniju do
Čarlstona.
Upravo je to iskustvo, kako je kasnije govorio, promenilo njegov život i uverilo ga da želi da se bavi javnom službom.
Godine 1966. preselio se u Čarlston i ušao u politiku kao demokratski kandidat za mesto u Predstavničkom domu Zapadne Virdžinije.
Kasnije je postao državni sekretar, a 1972. prvi put se kandidovao za guvernera. Izgubio je od republikanca Arča Mura, ali se četiri
godine kasnije ponovo kandidovao i ubedljivo pobedio, uz podršku rudarske industrije.
Tokom prvog guvernerskog mandata protivio se površinskoj eksploataciji uglja zbog štete koju nanosi zemljištu i životnoj sredini. Međutim, kasnije je ublažio stav, tvrdeći da su metode sanacije zemljišta dovoljno unapređene. Kritičari su njegovu promenu politike nazivali oportunizmom.
Ponovo je izabran 1980. godine, ali je njegov drugi mandat obeležila teška ekonomska kriza. Nezaposlenost u Zapadnoj Virdžiniji
dostigla je 21 odsto, što je tada bio najviši nivo u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog čega je njegova administracija bila
primorana na velika budžetska smanjenja.
Godine 1984. izabran je za senatora, a na toj funkciji ostao je narednih 30 godina. Tokom senatorske karijere predsedavao je odborima
za trgovinu, obaveštajne poslove i pitanja veterana, a reizabran je čak četiri puta.
Posebno se zalagao za dostupnije zdravstveno osiguranje. Zajedno sa senatorom Edvardom Kenedijem podržao je zdravstvenu
reformu Bila i Hilari Klinton iz 1993. godine, koja je na kraju propala zbog snažnog protivljenja zdravstvene industrije. Četiri godine kasnije bio je jedan od autora zakona kojim je uspostavljen Program zdravstvenog osiguranja dece (CHIP), zahvaljujući
kojem su milioni dece iz porodica sa niskim prihodima dobili pristup zdravstvenoj zaštiti. Podržao je i reformu zdravstvenog sistema
Baraka Obame iz 2010. godine.
Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, u početku je podržao invaziju na Irak, oslanjajući se na tvrdnje administracije
Džordža Buša da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. Međutim, nekoliko godina kasnije, kao predsedavajući Odbora
za obaveštajne poslove, nadgledao je izradu izveštaja u kojem je navedeno da je američka administracija uvukla zemlju u rat na
osnovu lažnih pretpostavki.
Rokfeler je bio i jedan od najglasnijih zagovornika strožih kazni za kršenje propisa o bezbednosti u rudnicima. Nakon eksplozije u
rudniku „Upper Big Branch“ 2010. godine, u kojoj je poginulo 29 rudara, zalagao se za odgovornost rukovodilaca rudarskih kompanija.
Na izborima za Senat trošio je ogromne iznose sopstvenog novca, zbog čega su ga protivnici optuživali da kupuje glasove. Nije se
izvinjavao zbog svog bogatstva i otvoreno je priznavao da je jedan od najimućnijih senatora.
Pored raskošne kuće u Čarlstonu, posedovao je imanje od oko 3.000 jutara u Zapadnoj Virdžiniji, vilu u Vašingtonu i ranč u Vajomingu.
Ipak, uprkos bogatstvu i uticajnom poreklu, najveći deo političke karijere vezao je za Zapadnu Virdžiniju, državu u kojoj je, kako je
govorio, pronašao svoj životni poziv.
Nakon smrti senatora Roberta Birda 2010. godine, postao je najdugovečniji senator Zapadne Virdžinije. Nije se kandidovao za šesti
mandat i povukao se iz Senata u januaru 2015. godine, u 78. godini života.
Bio je oženjen Šeron Persi, ćerkom senatora Čarlsa Persija, sa kojom se venčao 1967. godine. Iza sebe je ostavio četvoro dece i
devetoro unučadi.