Nadežda ima četrdeset sedam godina i glavni je računovođa u menadžerskoj kompaniji. Njen sin je prošle jeseni otišao na studije. Muž Andrej ne pije, ne viče i vikendom je vodi u njihovu vikendicu. Dakle, naglas, ona kaže samo jednu stvar: „Nema se na šta žaliti.“
Psihoterapeut Dimitrije je za osam godina prakse, više puta čuo frazu „Sama sam u braku“ od žena čiji domovi izgleda dobro funkcionišu, a one osećaju više stida nego bola. Iskoristio je Nadeždinu priču da objasni šta se krilo ispod te usamljenosti.
„Nemam na šta da se žalim“
„Juče sam provela pola sata snimajući govorne poruke za sestru: o šefu, o sinu, o tome kako se plašim revizije na poslu. Andrej je gledao fudbal iz komšiluka. Celo veče sam mu rekla samo jednu stvar: kotleti su u frižideru. Zajedno smo dvadeset tri godine i ne sećam se kada sam mu poslednji put rekla nešto važno.“
Sve je počelo pre otprilike pet godina, kada je Nadežda ispričala Andreju da je koleginica pokušala da prebaci svoju grešku na nju. Andrej ju je saslušao, a zatim kratko odgovorio: „Daj otkaz ako je tako.“ Sledeći put Nadežda je već sama odlučila da nema potrebe da mu priča o onome što joj se dešava. Njihovi razgovori postepeno su se sveli na sina, vikendicu i račune. A kada je sin otišao na studije, gotovo da više nisu imali o čemu da razgovaraju.
Luiz Hokli i njene kolege sa Univerziteta u Čikagu sproveli su 2008. godine istraživanje u kojem je učestvovalo 225 osoba starosti od 50 do 68 godina (objavljeno u časopisu Journals of Gerontology). Od 141 ispitanika koji su bili u braku ili partnerskoj vezi, njih 22,7% nije smatralo svog supružnika osobom sa kojom mogu da razgovaraju o važnim životnim stvarima.
Prema zaključku autora, takav brak nije pružao veću zaštitu od usamljenosti nego život bez partnera. Ipak, uzorak je bio relativno mali, a samo istraživanje ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu.
Nadežda se odmah prepoznala u ovim rezultatima. Andrej je bio pouzdan čovek, neko na koga je mogla da se osloni, ali kada bi imala potrebu da podeli nešto važno, prvo bi se obraćala drugima, a ne njemu.
„Samo se osećam usamljeno“
Kada sam je pitao šta zapravo oseća, Nadežda je odgovorila: „Usamljeno.“ Međutim, usamljenost je često samo opšti naziv za mnogo konkretnija osećanja. Ispod nje se mogu kriti povređenost, tuga ili strah da više nismo važni osobi koju volimo.
Sledeći put kada se Andrej bez reči povukao ispred televizora, Nadežda je sela na ivicu kade i pokušala da obrati pažnju na ono što se dešava u njoj. Primetila je tri stvari: knedlu u grlu, misao koja joj se vrtela po glavi – „Nisam mu zanimljiva“ – i emociju koju je pokušala da imenuje jednom rečju.
Često savetujem ljudima da pokušaju da prepoznaju prvu reč koja im padne na pamet, bez previše analiziranja. U Nadeždinom slučaju, ta reč bila je „strah“. Svoj intenzitet procenila je sa sedam od deset.
Ispostavilo se da se iza osećaja usamljenosti zapravo krio strah: sin je otišao od kuće i Nadežda je odjednom počela da se pita da li je između nje i Andreja uopšte ostalo nešto što ih povezuje.
„Volela bih da obratiš malo više pažnje“
U početku je Nadežda želela da suprugu kaže sve što se godinama taložilo u njoj: „Ti mene uopšte ne primećuješ.“ Međutim, takva rečenica zvuči kao prekor, a ne kao pokušaj da se nešto promeni. Ona izražava nezadovoljstvo, ali ne govori partneru šta se od njega zapravo očekuje.
Često kažem da je teško postići dogovor sa partnerom ako ni sami ne znamo šta želimo. Zato je Nadežda pre razgovora pokušala da u jednoj rečenici definiše šta joj je potrebno od Andreja.
Prvobitna želja – „Želim da se interesuje za mene“ – bila je previše neodređena. Bilo je potrebno da je pretvori u nešto konkretno i ostvarivo.
Na kraju je došla do jednostavnog predloga: pola sata razgovora u kuhinji, petkom nakon večere, bez televizora.
U četvrtak, kada su oboje bili smireni, rekla mu je:
„U poslednje vreme se osećam usamljeno pored tebe. Nedostaju mi naši razgovori. Volela bih da u petak posle večere sedneš sa mnom, da jednostavno razgovaramo.“
Andrej se iznenadio, pitao je šta se dogodilo, a zatim klimnuo glavom. Primerima konkretnih molbi umesto prebacivanja, kao i rezultatima istraživanja sprovedenog na 1.114 irskih parova, bavio sam se u punoj verziji članka na sajtu: „Usamljenost u braku: muž je pored vas, a vi se iznutra osećate sami“.
Šta se promenilo?
Prvi zajednički petak bio je pomalo neprijatan. Razgovarali su svega dvadesetak minuta. Ipak, pred kraj večeri Andrej je prvi put pomenuo da se u fabrici smanjuje njegov sektor i da već šest meseci loše spava zbog toga.
Nadežda o tome do tada nije znala ništa. Ispostavilo se da je i Andrej bio usamljen, samo što je ćutao o sasvim drugim stvarima.
Već u utorak, kada ju je suprug pitao: „Kako si?“, Nadežda je prvi put posle mnogo godina iskreno odgovorila: „Umorna sam. Plašim se kontrole na poslu.“
Bio je to mali, ali važan korak – nešto što je zavisilo samo od nje. Nadežda i dalje šalje glasovne poruke sestri, samo što su sada kraće. A zajedničke petke i dalje čuvaju kao vreme za razgovor.
Bliskost retko nestaje iz braka preko noći, pa se tako ne vraća ni jednim razgovorom. Ona se ponovo gradi postepeno, kroz male trenutke iskrenosti i spremnost da partneru kažemo ono što zaista osećamo.
Kome prvo ispričate kako vam je protekao dan – suprugu ili nekoj drugoj osobi? Podelite svoje iskustvo u komentarima.
Ako ste se prepoznali u ovoj priči, možete početi od lekcije „Partner je pored vas, ali bliskosti nema“. Ona će vam pomoći da sagledate svoju partnersku svakodnevicu iz drugačije perspektive, prepoznate šta vam nedostaje u odnosu i sve to pretočite u jednu jasnu misao – i pronađete reči kojima ćete započeti razgovor sa suprugom već ovog vikenda.
Stil / Dzen