- Odrasla deca se često udaljavaju kada roditeljska briga počne da liči na kontrolu, stalna pitanja i proveravanje.
- Psiholozi ističu da roditelji moraju da prihvate da više ne mogu da upravljaju svakim segmentom života svoje dece.
- Bliskost se može vratiti tek kada se saveti odlože, a razgovor postane podrška bez osuđivanja.
Pozovete ćerku ili sina, čujete kratko: "Da, mama, sve je u redu, čućemo se kasnije", a onda danima čekate da telefon ponovo zazvoni. Poznata situacija? Mnogi roditelji se tada pitaju šta se promenilo, zašto deca više nemaju potrebu da razgovaraju sa njima i da li su posao, obaveze, partneri i sopstvene porodice postali važniji od roditeljskog doma.
Ipak, razlog ponekad nije samo nedostatak vremena ili drugačiji životni ritam. Dešava se da roditelji, iz najbolje namere, nastavljaju da razgovaraju sa odraslom decom kao da su još uvek mali i da im je potrebno stalno usmeravanje, proveravanje i davanje saveta.
Ono što roditelj doživljava kao brigu, odraslom detetu može da deluje kao kontrola, procenjivanje i stalna potreba da nekome polaže račune.
Kada briga počne da liči na kontrolu
Zamislite majku koja ima nešto više od 50 godina i odraslog sina. Poziva ga gotovo svakodnevno i raspituje se da li je jeo, da li se dovoljno toplo obukao, kada planira da ode kod lekara i da li je konačno počeo da razmišlja o osnivanju porodice.
Majka je uverena da samo pokazuje ljubav i da se brine za njegovo dobro. Sin, međutim, odgovara sve kraće, izbegava razgovore, a vremenom počinje i da se ne javlja na svaki poziv.
Jednog dana konačno joj kaže: "Mama, imam osećaj kao da svaki put kada razgovaramo polažem neki ispit."
Takve reči mogu duboko da povrede roditelja, ali iza njih ne mora da stoji nedostatak ljubavi. Ponekad je u pitanju umor od razgovora u kojima odrasla osoba stalno mora da objašnjava svoje odluke, opravdava postupke i sluša šta bi trebalo drugačije da uradi.
Greška koju roditelji često prave: Nastavljaju da vaspitavaju odraslo dete
Roditeljska uloga ne prestaje kada dete odraste, ali odnos između roditelja i deteta mora da se menja. Ono što je bilo neophodno dok je dete bilo malo, kasnije može postati prepreka za bliskost.
Roditelji ponekad i dalje imaju potrebu da usmeravaju, proveravaju i ispravljaju svoje dete, iako je ono odavno odrasla osoba sa sopstvenim navikama, odlukama i pogledima na život.
Tako običan razgovor postepeno prerasta u niz pitanja i saveta. Dobronamerna sugestija može da zvuči kao kritika, dok se pitanje "Kako si?" pretvara u poruku: "Hajde da vidimo da li sve radiš kako treba."
Odrasla deca zbog toga mogu početi da izbegavaju razgovore, ne zato što ne vole roditelje, već zato što se pored njih ponovo osećaju kao mališani čiji se postupci neprestano procenjuju.
Psiholozi proces osamostaljivanja i emocionalnog odvajanja od roditelja nazivaju separacijom. Međutim, taj proces ne odnosi se samo na decu, koja treba da nauče da samostalno donose odluke. I roditelji moraju postepeno da prihvate da više ne mogu da upravljaju svakim segmentom njihovog života.
To ne znači da treba da prestanu da brinu, već da nauče da pruže podršku bez nametanja sopstvene volje.
Zašto je ponekad teško razlikovati ljubav od potrebe za kontrolom
Iz ugla roditelja, svakodnevna pitanja, saveti i pozivi često su samo izraz ljubavi. Želja da dete bude zdravo, srećno i sigurno sasvim je prirodna, ali iza neprekidne potrebe za proveravanjem ponekad se krije i roditeljska anksioznost.
Misli poput "Šta ako mu se nešto dogodi?", "Šta ako donese pogrešnu odluku?" ili "Šta ako mu više nisam potrebna?" mogu postati veoma snažne, naročito kada se životne okolnosti promene.
Kada deca odu iz roditeljskog doma, zasnuju svoje porodice i posvete se sopstvenim obavezama, kuća postaje tiša, a roditelji mogu ostati sa više slobodnog vremena i manje svakodnevnih porodičnih aktivnosti. Tada se briga često još više usmerava na odraslu decu.
Poziv postaje način da se proveri da li je sve u redu, ali i da se roditelj nakratko umiri.
Problem nastaje kada roditeljski mir počne da zavisi od toga koliko često dete odgovara na pozive i da li postupa u skladu sa savetima. Tada se stvara začarani krug:
Roditelj se brine i sve češće proverava dete - dete se udaljava - roditelj postaje još zabrinutiji i češće zove - dete se još više povlači.
Obe strane u takvoj situaciji često veruju da postupaju ispravno. Jedna pokušava da pokaže ljubav i zaštiti dete, dok druga nastoji da sačuva svoju samostalnost i pravo na privatnost.
Šta odrasla deca često ne mogu da kažu roditeljima
Ređi telefonski pozivi ne moraju da znače da su ljubav i privrženost nestali. Ponekad su razgovori postali toliko opterećeni savetima, kritikama i očekivanjima da odraslo dete više ne oseća prijatnost kada se javi na telefon.
Možda razmišlja:
"Svaki razgovor završi se savetom koji uopšte nisam tražio."
"Kada ispričam neki problem, umesto razumevanja čujem da sam sam kriv za sve."
"Mama se naljuti ako ne dođem u posetu, a onda danima ne želi da razgovara sa mnom."
Naravno, ovo nisu univerzalni razlozi zbog kojih se odrasla deca udaljavaju od roditelja. Svaka porodica ima svoju istoriju, okolnosti i probleme. Ipak, kada komunikacija postane sve ređa, korisno je zapitati se ne samo zašto dete ne zove, već i kako se oseća tokom razgovora sa roditeljima.
Kako promeniti odnos i ponovo uspostaviti bliskost
Odnos koji se godinama udaljavao teško se može promeniti preko noći. Ipak, neke navike mogu se postepeno promeniti, a prvi korak često je upravo drugačiji način komunikacije.
Odložite savete koje niko nije tražio. Kada osetite potrebu da kažete: "Trebalo bi da uradiš ovo ili ono", zastanite i najpre pitajte: "A šta ti misliš?" ili "Želiš li da ti kažem šta bih ja uradila na tvom mestu?" Tako pokazujete da poštujete pravo odraslog deteta da samo odlučuje.
Ne zovite samo kada ste zabrinuti. Razgovor ne mora uvek da počne pitanjima o zdravlju, poslu, novcu i obavezama. Ispričajte nešto zanimljivo što ste pročitali, pomenite film koji ste pogledali ili događaj koji vam je ulepšao dan. Neka komunikacija bude razmena svakodnevnih novosti, a ne stalna provera.
Pre nego što pozovete dete, razmislite o razlogu. Ako želite da razgovarate, čujete kako je i podelite nešto lepo, poziv može biti prijatan za oboje. Međutim, ako vam je jedini cilj da proverite da li dete živi onako kako smatrate da bi trebalo, možda je bolje da najpre pokušate da razumete sopstvenu zabrinutost.
Pokažite iskreno interesovanje bez osuđivanja. Pitajte odraslo dete o poslu, planovima, interesovanjima i stvarima koje ga raduju. Saslušajte ga bez potrebe da svaki odgovor pretvorite u priliku za lekciju ili objašnjenje šta je trebalo da uradi.
Ponekad pomaže i jednostavna rečenica koju roditelj može da ponavlja sebi: „Moje dete je odraslo. Mogu da budem uz njega, ali ne moram da donosim odluke umesto njega.“
Takav stav ne umanjuje roditeljsku ljubav. Naprotiv, omogućava da se ona izrazi kroz podršku, razumevanje i poštovanje.
Bliskost se ne vraća preko noći
Kada roditelj prestane da postavlja niz kontrolnih pitanja i počne pažljivije da sluša, razgovori vremenom mogu postati opušteniji. Odraslo dete tada može početi i samo da deli više detalja iz svog života, ne zato što je ispitivano, već zato što oseća da neće odmah biti kritikovanо ili usmeravano.
Ipak, takav ishod nije zagarantovan. Bliskost zavisi od obe strane, njihovih prethodnih iskustava i trenutnih porodičnih okolnosti.
Promena može početi sasvim malim korakom: sledeći put kada razgovarate sa ćerkom ili sinom, postavite jedno pitanje iz iskrenog interesovanja, a zatim saslušajte odgovor bez žurbe da ponudite rešenje.
Ako između roditelja i odrasle dece postoje ozbiljni sukobi, dugogodišnje povrede ili teškoće u komunikaciji, razgovor sa porodičnim psihologom može pomoći da se problemi sagledaju i rešavaju na zdraviji način.
Da li ste primetili da često savetujete odraslu decu i proveravate da li je kod njih sve u redu? A ako ste odrasli sin ili ćerka, šta vam pomaže da se osećate prijatno i opušteno tokom razgovora sa roditeljima?