- Samopoštovanje počinje kada prestanete da se pravdate za svoje odluke i da tražite dozvolu za lične granice.
- Ne treba pokušavati da zaslužite dobar tretman stalnim popuštanjem.
- Važno je ne vraćati se u odnose gde se ništa nije promenilo.
Postoji jedna čudna navika koju mnogi usvoje još u detinjstvu, ako se neko loše ophodi prema vama, pokušajte, pre svega, da budete još popustljiviji. Ne ulazite u rasprave. Ne odgovarajte oštro. Jednostavno trpite. Budite „iznad situacije”. Pravite se da se ništa nije dogodilo. Možda će ta osoba s vremenom shvatiti, ceniti vaše strpljenje i, na kraju, početi da se ponaša drugačije prema vama.
Međutim, u stvarnom životu to retko uspeva. Često se dešava da neko ne počne da poštuje osobu koja stalno popušta, ta osoba se jednostavno navikne na činjenicu da sa onom drugom može da radi šta hoće. Prvo vas prekidaju dok govorite. Zatim vaše zahteve odbacuju kao nevažne. Kasnije, odluke donose umesto vas. I jednog dana, iznenada shvatite da već dugo živite u odnosu, prijateljstvu ili radnom okruženju u kojem je vaše mišljenje važno samo dok nikome drugom ne stvara neprijatnosti.
U tom trenutku, pitanje više nije: „Kako da me poštuju?”, već jedno mnogo neprijatnije pitanje: „Zašto sam ovo trpeo tako dugo?”
1. Nemojte u nedogled objašnjavati ono što ste već rekli
Neko kaže „ne”. Usledi pitanje: „Zašto?” Ta osoba počinje da objašnjava. Zatim stiže drugo pitanje. Pa treće. Deset minuta kasnije, ona više ne brani svoju odluku, ona brani samo svoje pravo na postojanje. A na početku je sve bilo sasvim jednostavno: „Ne želim”, „To mi ne odgovara”, „Neću to uraditi” ili „Ne možete se tako ponašati prema meni”.
Zanimljivo je da mirno odbijanje često izaziva mnogo više poštovanja nego opširno objašnjavanje. To ne znači da treba da postanete gruba osoba, stvar je u tome što se, u određenom trenutku, beskrajna pravdanja mogu suptilno pretvoriti u traženje dozvole da imate lične granice. A za to vam nije potrebna ničija dozvola.
Ovo je posebno važno imati na umu u situacijama kada su drugi navikli da pokušavaju da vas ubede u suprotno. Ako svako vaše „ne” može biti poništeno desetominutnim pritiskom, onda to zapravo nije odbijanje — to je samo pauza pre konačnog popuštanja.
2. Ne pokušavajte da „zaslužite” dobar tretman
Neki ljudi provode godine pokušavajući da postanu nezamenljivi. Na poslu preuzimaju dodatne zadatke. Kod kuće sve preuzimaju na sebe. U prijateljstvima su uvek oni koji prvi pružaju ruku, nude pomoć, pojavljuju se kada zatreba ili priskaču u pomoć. Vode se uverenjem da će, ako budu „dobri” ljudi, zauzvrat biti dobro tretirani.
Međutim, život je složeniji od toga. Biti „dobar” čovek nije isto što i biti „pogodan” ili „koristan” a ljudi u vašoj okolini često ne vide tu razliku. Što više činite, a da pritom ne postavljate nikakve granice, to će vaši postupci brže prestati da se doživljavaju kao dar, a početi da se posmatraju kao vaša obaveza.
Možda ćete danas jednom pomoći, ali već sutra će se to od vas očekivati. Mesec dana kasnije, ljudi će biti zbunjeni ako iznenada odbijete. A ako izrazite frustraciju, možda će vas upitati: „Šta ti je? Uvek si to radio tako.”
Upravo to pitanje često leži u srži problema. Vi ste se promenili, ali ljudi oko vas žele da ostanete onakvi kakvi ste bili, osoba koja uvek pristaje, ona od koje se može tražiti da izdrži „samo još malo”, ona koja nikada nikome ne stvara neprijatnosti.
Samopoštovanje ne počinje onda kada u očima drugih postanete „dobar” čovek. Ono počinje u trenutku kada prestanete da žrtvujete sopstveni mir zarad tuđeg odobravanja.
3. Ne vraćajte se na mesto gde se ništa nije promenilo
Ovo je možda najteži deo. Ljudi su uglavnom veštiji u odlasku nego u tome da ostanu daleko. Nakon svađe, stiže poruka: „Hajde da razgovaramo.” „Sve sam shvatio/la.” „Oprosti mi.” I tako se osoba vraća.
Ne zato što je slaba, već zato što pamti lepe trenutke. Zato što joj druga osoba nedostaje. Zato što još uvek gaji nadu. Zato što je nemoguće jednostavno izbrisati godine veze jednim potezom.
Povratak, takođe, nije uvek greška. Ljudi su zaista sposobni da preispitaju svoje ponašanje, izvine se i naprave stvarne promene. Ali ključ je u tome da manje pažnje obraćate na reči, a više na ono što se dešava nakon pomirenja.
Ako se neko izvini, a mesec dana kasnije sve bude potpuno isto kao pre, onda izvinjenja sama po sebi nisu dovoljna. Ako svaki sukob prati obećanje da se „to više nikada neće ponoviti”, a ciklus se ipak ponavlja, onda problem više nije u nedostatku lepih reči.
Poštovanje ne zahteva veliku predstavu
Ponekad, nakon godina pravljenja ustupaka, osoba odluči da postane neko sasvim drugačiji. Počne da govori oštro, namerno upućuje uvrede, uzvraća na grubost još većom grubošću ili besno izlazi iz prostorije uz lupanje vratima, sve to u uverenju da je konačno naučila da poštuje sebe.
Međutim, samopoštovanje ne mora nužno biti glasno. Ponekad se ono ispoljava kroz mirno: „Ne, to mi ne odgovara.” Ogleda se u odluci da se ne ulazi u još jednu besmislenu raspravu, ili jednostavno u prekidanju razgovora. Izgleda kao postupak osobe koja više ne pokušava da dokaže svoju vrednost nekome ko je o tome već doneo konačan sud.
Ovde postoji važna razlika. Postavljanje granica ne mora biti vid kažnjavanja druge osobe. To može biti jednostavno odluka o tome šta ste spremni da prihvatite u svom životu, a šta više niste spremni da tolerišete. A takva odluka ne zahteva nikakvu publiku.
Najneprijatnije otkriće
Kada čovek prestane da bude „pogodan” za druge, neki odnosi se neizbežno menjaju. Neki ljudi se osete uvređenim. Drugi vas optužuju za sebičnost. Neki možda kažu: „Promenio si se.” I možda je to istina.
Zaista si se promenio. Stvar je u tome što su ljudi od tebe dobijali nešto što sada više ne dobijaju. Zbog toga ćeš možda morati da prođeš kroz težak prelazni period, vreme kada se još nisi u potpunosti navikao na svoje nove granice, dok su ljudi oko tebe već nezadovoljni njima.
To je prilično čudan osećaj. Juče si možda pristajao na razne stvari samo da bi očuvao mir. Danas kažeš „ne” i odjednom, taj „mir” počinje da se ruši. Ali, istini za volju, mir koji počiva isključivo na tvom stalnom ćutanju, nikada nije ni bio pravi mir.
To je bilo samo odsustvo sukoba, koje se održavalo na tvoju štetu.
To ne znači da treba da postaneš hladan, sumnjičav ili arogantan. Možeš ostati ljubazna osoba, a da ipak ne pristaješ na sve. Možeš biti spreman na praštanje, a istovremeno održavati zdravu distancu. Možeš nekoga voleti, a ipak shvatiti da je boravak u njegovom društvu štetan po tebe.
Možda upravo to i jeste suština odrastanja: ne učenje kako da nateraš druge da se prema tebi ponašaju na „pravi” način, već trenutak kada im konačno oduzmeš moć da odlučuju o tome kako će se prema tebi ophoditi.